Nema dva ista
čoveka na ovoj planeti. Svaka osoba je remek delo kreatora i potpuno unikatna.
Savremeni život nam je na pleća natovario težak teret, vrednosti, način života,
modu, tradiciju; sve je to nešto što neki misle da treba slepo pratiti da bi se
„uklopili“ u društvo. Mnogi od nas na to i ne misle.
Nosi nas struja dok nas
nešto stvarno ne protrese i natera nas da zastanemo i da se upitamo: jesam li
ja stvarno ovo? Da li je ovo što ja zaista hoću? Da li ovo pruža zadovoljstvo?
Kakvo značenje sve ovo ima?
Naše viđenje dobrog i lošeg
ponašanja počinje u našoj ranoj mladosti i dalje se razvija u skladu sa
vaspitanjem i okolinom. Uobičajeno je na većini mesta u svetu da žalimo kada
neko koga volimo umre. To, međutim, nije tako u svim kulturama. I sama sam bila
svedok tome u Africi, gde sam kao dete odrastala.
Naš prvi komšija bio je jako
bolestan. Bio je na početku svojih 50 - tih godina, profesor na „Makerere“
univerzitetu u Kampali, Uganda. Nismo ga dovoljno poznavali lično, ali smo bili
bliskiji sa njegovom ženom - fina osoba i dobra susetka koja se veoma ponosila
svojim mužem i njegovim radom. Imali su odraslu decu koja su često bila sa
njima. Jedne rane večeri začula se muzika i pesma iz njihove kuće. Čuo se
glasan smeh. Pretpostavili smo da slave nekome iz kuće rođendan i dalje nismo
obraćali pažnju.
Sutradan, naša susetka je
došla sa najstarijim sinom. Izvinila se zbog muzike i upitala da li nam je
smetala. Odgovorili smo „ne“ i da smo pretpostavili da imaju „žurku“.
„O, da, slavili smo, jer je moj
profesor otišao na onaj svet“- rekla je ona. Prvo smo mislili da ne čujemo
dobro i samo smo je začuđeno gledali. Tada se setila da razgovara sa ljudima iz
druge kulture, nasmešila se rekla: “Oprostite, trebalo je da objasnim. Kada
neko umre, naročito posle duge i teške bolesti, radujemo se, jer znamo da je to
kraj mukama i da je njihov duh slobodan i da mu je dobro na mestu odakle smo
svi došli. Da, on će nam nedostajati, ali bilo bi sebično i grubo da zadržavamo
nekoga ko bi zbog toga dalje patio, kad već ne može da bude bolje. Bilo
je vreme da njegova duša ode, te mi proslavljamo ponovno rođenje u Duhu, gde je
naš dom.“
Eto, tako oni doživljavaju
smrt. Tako ih uče od malena, i mada im pokojni nedostaje, znaju da je to proces
koji mora da se desi i njihovo poimanje smrti im olakšava njeno prihvatanje.
Ovo je bio samo jedan primer
kako ono čemu nas uče utiče na naša uverenja i pomaže ili odmaže u raznim
životnim situacijama. Da su se ovi ljudi našli u Evropi, i počeli da pevaju i
igraju jer im je neko voljen iz porodice umro, verovatno bi ih proglasili ili
ludima ili bezosećajnima. Društvo ne bi dalo prestrog sud, ali ne bi ni zastali
da se upitaju ZAŠTO se ovi ljudi tako ponašaju. Kao što se kaže -„Kad nešto ne
ide, ne ide“ - tako se ne treba ponašati.
Lepota rođenja na ovoj Zemlji
je, između ostalog, mogućnost da postanemo ono što želimo. Mi smo u procesu
POSTAJANJA onoliko dugo koliko to želimo. Kad jednom shvatimo da možemo birati
ono u šta verujemo, kako da živimo svoj život i šta želimo - mi smo
slobodni. To nije lagan korak, pošto se konvencije teško slamaju. Moramo da
imamo želju da budemo sami sebi autentični, a ta želja treba da bude jača od
straha da nas neće prihvatiti. Mi smo mnogo više od onoga čemu su nas učili:
dete svojih roditelja, roditelj svoje dece, lekar, pisac, vatrogasac, muž, član
crkve ili političke partije itd. Verovanja koja smo nasledili rođenjem stvaraju
naše vrednosti kao i oblike prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja. Ono što
je u jednoj kulturi prihvatljivo, u drugoj nije, kao što smo videli. Isto
pravilo važi za porodice: ono što je u mojoj porodici prihvatljivo, u vašoj
možda nije. Tako neprestano upoređujemo i osuđujemo i pokušavamo da se uklopimo
u nešto što je prihvatljivo, da ne bi odskakali na bilo koji način.
Biti pravedan prema sebi,
živeti autentičan život, ne znači kršenje svih pravila. To samo znači da
pratite samoga sebe, slušate svoje srce i verujete mu. Ako želite da nastavite
svoje studije, a cela vaša porodica kaže da je to u vašim godinama glupo, šta
ćete uraditi? Ako shvatite da se ne slažete sa onim što vaša crkva propoveda,
hoćete li i dalje da budete njen sledbenik samo zato što drugi to očekuju od
vas? Ako poželite da napišete knjigu i osetite da svetu imate nešto da kažete,
hoćete li napustiti taj san samo zato što vaši prijatelji kažu da je to
traćenje vremena? Pa, ako idete stazom manjeg otpora i pokušavate da radite šta
drugi misle da je bolje za vas, to se zove „neverstvo prema sebi samom“. Ne
može vas usrećiti život po tuđem receptu. Njima verovatno treba odobravanje
drugih za sve što rade, takođe. Oni se ne ponašaju tako zato što vas ne vole,
već zato što su naučeni da rade tako da izgledaju „normalno“ u očima društva,
ma kako se zbog toga loše osećali. Prirodno, oni i vama žele taj lakši put, i
tako i vi idete protiv vetra!
Teško je. Na početku. Prvi
korak je uvek težak. Ali kad jednom iskusite predivan osećaj SLOBODE da budete
VI, postaje lakše i smer vašeg života se menja kad počnete da ga kreirate prema
svojim verovanjima. Stara poslovica koja kaže da ne možete sve zadovoljiti je
apsolutno tačna. Vic je u tome što to niko i ne očekuje od vas! Usrećite sebe
čuvajući svoj integritet, svoje pravo da odlučite ko ste, u šta verujete,
živeći život u kome poštujete sebe, slušajući svoj unutrašnji glas. Odgurnite
svoj Ego i slušajte svoju dušu. Ona vas nikada neće odvesti na stramputicu
pošto je vaše najveće dobro njen cilj. Prateći svoju dušu dobićete nov, divan
pristup životu i svi oko vas će dobiti želju da se razvijaju i uče. Želju da
budu ono što jesu bez straha od odbacivanja. Oni koji odbacuju su oni koji se
najviše plaše. Prema tome, živeći život tako što ste odani sami sebi je način
da im pokažete da nema razloga za strah i da je sloboda samo na korak daleko!
Ne morate ništa da
pokušavate. Lepota vaše jedinstvenosti baš je u toj jednostavnosti. Vi ste Vi.
I to je sve što ikada treba da budete. Sijajte!
No comments:
Post a Comment