SMISAO ŽIVOTA

Postoje ljudi koji su godinama u potrazi za smislom života. U vezi s time, jednom mi je jedna učesnica seminara ispričala divnu zgodu, koju vam svakako želim prenijeti.

Bilo je to ovako:

Jedna njezina znanica je pušila hašiš. Kad se jednom prilikom našla u “povišenom” stanju svijesti, doživjela je prosvjetljenje. Osjećala je: sada je znala sve. Znala je, što je smisao života. Kako tu spoznaju niti u kojem slučaju ne bi opet izgubila, otišla je u kuhinju i zapisala svoje misli na ceduljicu.

Tada se vratila u spavaću sobu. Kada je djelovanje droge prestalo, htjela je vidjeti što je napisala u kuhinji. Pošla je dakle u kuhinju, našla papir i pročitala:

“Sjedim u kuhinji i pišem”.

Vjerojatno sebi možete predsataviti zapanjen izraz lica te dame. To bi dakle trebao biti smisao života?

Toliko o tom događaju.

“Sjedim u kuhinji i pišem” ne znači ništa drugo, do živjeti u ovdje-i-sada. A to je isto što i Zen-budisti kažu na sljedeći način:

“Kada jedem, jedem;

kada pijem, pijem;

kada čitam, čitam;

itd., itd.”

Život u ovdje-i-sada.

Vidite dakle: nisu potrebne nikakve droge, da bi se došlo do te spoznaje. Potrebno je samo malo fizike i zdrav ljudski razum. Život je tako jednostavan – ako se držimo onog bitnog.

GREŠKE U MIŠLJENJU+BORBA RAZUMA I INTUICIJE

Robert Zajonc (Robert Zajonc), tada profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Mičigena, objavio je, 1969. godine, članak o krajnje neobičnom eksperimentu. Rezultati eksperimenta bili su još neobičniji, ali se ispostavilo da su predstavljali uvod u potpuno nov način gledanja na funkcionisanje ljudskog uma i racionalnu prirodu čoveka.
Uz prethodni dogovor s uredništvom, Zajonc je na naslovnoj strani studentskog biltena svakodnevno štampao po jednu reč koju je prethodno sam izmislio. Tako su, u periodu od nekoliko nedelja koliko je trajao eksperiment, na naslovnici osvanuli nonsensi poput kardirga, saricik, biwonjni, nansoma, i iktitafI.
Sledeće, Zajonc je preko biltena distribuirao kratak upitnik, zajedno s listom svih izmišljenih termina, štampanih u prethodnoj fazi eksperimenta. Zamolio je čitaoce da za svaku pojedinačnu reč sugerišu da li se odnosi na nešto prijatno ili na nešto neprijatno.
Zanimljivo, odziv je bio veliki. Rezultati – još zanimljiviji. Čitaoci ne samo što su rado učestvovali u razvrstavanju reči koje ne znače ništa, već je Zajonc lako mogao da uoči jasan trend koji je pratio kategorizaciju: reči koje su publikovane više puta češće su svrstavane u kategoriju prijatnih od onih koje su štampane samo jednom; što je veći broj ponavljanja, to je veća verovatnoća da budu tako „shvaćene“.
Da bi objasnio neočekivane rezultate, Zajonc je skovao sintagmu efekat izloženosti, kojom psiholozi opisuju tendenciju ljudi da pozitivnije i uverljivije vrednuju sadržaj kojem su češće izloženi (otud se za istu pojavu često koristi i termin efekat poznatosti/efekat familijarnosti).
Šta nam to govori o ljudskom umu? Da li ga je zaista tako lako izmanipulisati?
Mit o racionalnom akteru

Iste godine kada je Zajonc objavio rezultate svog čuvenog eksperimenta, Danijelu Kanemanu (Daniel Kahneman), profesoru kognitivne psihologije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, do ruku je došao akademski rad iz oblasti savremene ekonomske teorije. Prva rečenica studije glasila je ovako:
„Akter ekonomske teorije je racionalan, sebičan, a njegove preference stabilne.“
Kaneman je bio zapanjen merom u kojoj su psihološke premise ekonomske teorije pogrešne. Ljudi, naime, nisu pretežno racionalni, ni izbliza nisu samo sebični, a jedna od ključnih odlika naših ukusa jeste da su podložni preoblikovanju i promenama.
Žena planira da kupi pozorišnu kartu koja košta 40 funti. Kada je već stigla do blagajne pozorišta, shvata da je usput izgubila dve novčanice od po 20 funti namenjene kupovini ulaznice. Hoće li ipak kupiti kartu?
Kada im se postavi ovo pitanje, većina ljudi pretpostavlja da hoće.
U nešto izmenjenom scenariju, priča glasi ovako:
Žena je krenula u pozorište da pogleda predstavu za koju je kupila kartu nekoliko dana ranije, po ceni od 40 funti. Na ulazu u pozorište, shvata da je kartu zaboravila kod kuće. Nema vremena da se vrati po nju i stigne na predstavu. Hoće li na licu mesta kupiti drugu ulaznicu?
Većina ljudi sada misli da neće, iako se radi o istoj sumi novca i identičnoj motivaciji – želji da se pogleda pozorišna predstava.
Gonjen željom da ukaže na pogrešne postavke ekonomske teorije, Kaneman je, u tandemu s još jednim kognitivnim psihologom, Amosom Tverskim (Amos Tversky), osmislio na desetine eksperimenata, zasnovanih na jednostavnim „pričicama“ poput ove o ženi i pozorišnoj karti. Sumirajući rezultate petogodišnjih istraživanja, njih dvojica su, 1974. godine, u časopisu Science, objavili rad (pdf) u kojem su pobrojali dvadesetak kognitivnih kurcluša kojima smo neumoljivo skloni, a koji ideju o čoveku kao perfektno racionalnom agentu čine mitom bez utemeljenja. Već u tom radu nazirali su se obrisi Teorije ishoda (Prospect Theory), koju će objaviti pet godina kasnije, a koja će Kanemanu, 2002, doneti Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije (Tverski nije odlikovan jer je preminuo tri godine ranije, a Nobelova nagrada se ne dodeljuje posthumno).
Zamke brzopoteznog uma

Mada je rad dvojca Kaneman-Tverski imao snažan odjek u ekonomiji i doveo do formiranja sasvim nove discipline – bihejvioralne ekonomije – rezultati njihovih istraživanja ipak su presudno uticali na to kako psiholozi misle o mišljenju.
Da li vam je poznato da su natprosečno inteligentne žene sklonije da se udaju za manje inteligentne muškarce od sebe nego žene prosečnih kognitivnih sposobnosti?
Na prvu loptu, većina ljudi se duboko zamisli nad ovim pitanjem. Tek ako im se ostavi nešto vremena za razmišljanje – i tada ne svi – shvatiće da se ne radi ni o kakvom uvidu o egzistenciji savremene žene, već o pukoj statističkoj nužnosti. Naime, sve dok između partnera ne postoji apsolutna podudarnost u pogledu IQ, verovatnoća da će natprosečno inteligentan pojedinac biti u partnerskm odnosu s osobom čiji je IQ manji velika je zahvaljujući banalno istinitoj činjenici da većina ljudi nije natprosečno inteligentna.
U epruveti se nalazi jedna ameba. Svakog minuta, ona se razmnožava prostom deobom: od jedne nastanu dve; od dve nastanu četiri; od četiri nastane osam… Epruveta se napuni do vrha za 60 minuta. Ako u epruvetu stavimo dve amebe, koliko će vremena biti potrebno da se napuni?
Većina ljudi samouvereno odgovara: „30 minuta.“ Logika iza ovakvog, pogrešnog, odgovora je sledeća: ono što jedna ameba postigne za sat vremena, dve amebe postići će za dvostruko kraće vreme, tj. za pola sata.
Tačan odgovor je: „59 minuta.“ Da biste do njega došli, nije neophodno da znate složenu formulu koja opisuje geometrijsku progresiju. Ako vam je poznato da jedna ameba napuni epruvetu za 60 minuta i ako vam je poznato da se popunjenost epruvete duplira iz minuta u minut, onda možete da zaključite da je u 59. minutu epruveta bila popunjena do pola. To je trenutak u kojem će dve amebe epruvetu popuniti u celosti.
Zašto većina ljudi odgovara samouvereno, ali pogrešno?
Borba brzog i sporog uma

Slika idealno racionalnog pojedinca podrazumeva da on misli, zaključuje, procenjuje, odlučuje – poštujući zakone logike, verovatnoće, teorije odlučivanja…, tj. normativna pravila. Slika koju dobijamo iz istraživanja Kanemana i drugih kognitivnih psihologa izgleda nešto drugačije: Čovek poštuje logička pravila rasuđivanja, ali tek ukoliko sistem intuitivnog rezonovanja nije isporučio rešenje za postavljeni problem.
Pojednostavljeno, moglo bi se reći da čovekov kognitivni aparat čine dva sistema: intuitivni (brzi) i racionalni (spori). Ovaj prvi reaguje na ljutito ili nasmejano lice, na primer, ali i na primamljivu hranu i lake probleme (koliko je 2 + 2?). Drugi zahteva pažnju, napor i reaguje sporo: on analizira, govoreći nam zašto je neko nasmejan ili ljut, zašto se treba odupreti primamljivom zalogaju, koliko je 189 x 351…
Postojanje dva sistema je sasvim logično i opravdano. Brzi sistem nam omogućuje da brzo donosimo zaključke u situacijama u kojima je tako nešto poželjno; na primer, ako nam pešak istrči pred auto, instinktivno kočimo, ne razmišljajući o tome postoji li još neki način da izbegnemo da ga povredimo. Spori sistem je nezamenljiv prilikom donošenja kompleksnih odluka; na primer, da li prodati stan i preseliti se u drugi grad.
Retko smo svesni operacija brzog uma, čak i kada su one daleko složenije nego što izgleda. Izračunati koliko je 13 + 12 podrazumeva između ostalog povlačenje nekih informacija iz memorije, ali niko od nas ne zna da opiše šta je tačno upotrebio od zapisa u dugoročnom pamćenju. Napisati, izgovoriti i razumeti rečenicu ili tekst je veoma složena kognitivna aktivnost. Ipak, kada govorimo, ne zastajemo da bismo prizvali gramatička pravila; dok čitamo, ne pravimo pauze kako bismo napisanu reč povezali s njenim značenjem, pohranjenim u semantičkoj memoriji… U najkraćem, brzi um ne zna za pravila gramatike, logike, aritmetike. Štedeći nam vreme i kognitivne kapacitete, a služeći se mentalnim prečicama ili heuristikama, u većini slučajeva dovodi nas do ispravnih zaključaka. Ponekad greši, a greške su upadljivije kada „presudi“ u stvari koja bi trebalo da je „slučaj“ za spori um.
Problem sporog sistema – racionalnog selfa – ogleda se u tome što je ograničenih kapaciteta. Kada se zamori, isključuje se i prepušta kormilo intuiciji. Štaviše, sklon je da se pokrene tek ukoliko brzi um nema odgovor na problem. Brzi se pak ponaša kao da uvek ima odgovor na sve. Otud često zakažemo u zadacima kao što je onaj s epruvetom i amebama.
Kognitivne pristrasnosti

Rešavanje problema koji spadaju u nadležnost sporog sistema metodama brzog, odnosno putem mentalnih prečica, najčešće rezultira kognitivnim greškama koje psiholozi nazivaju kognitivne pristrasnosti. One se manifestuju kao sistematska odstupanja ishoda procesa mišljenja, suđenja, zaključivanja, pamćenja i odlučivanja od normativnih standarda. Od prvih Kaneman-Tverski eksperimenata do danas, kognitivne pristrasnosti postale su jedan od najplodnijih istraživačkih programa u kognitivnioj psihologiji, a istraživači su uspeli da dokumentuju postojanje tipičnih grešaka kojima smo skloni kada mislimo, zaključujemo, donosimo odluke.
Dizajn eksperimenata kojima psiholozi istražuju kognitivne pristrasnosti naizgled je jednostavan. Ispitanicima se postavi problem za koji postoji normativni postupak dolaženja do rešenja. Nakon što reše problem, način njihovog rezonovanja upoređuje se s normativnom procedurom, beleže se i mere odstupanja od nje. Dakle, s jedne strane, postoje normativne teorije mišljenja, zaključivanja i odlučivanja, kao što su formalna logika, teorija verovatnoće, teorija korisnosti… One propisuju kako trebarešiti neki problem. Psihologe zanima formulisanje deskriptivnih teorija mišljenja, zaključivanja, odlučivanja. One opisuju kako zaista ljudi misle, izvode zaključke i donose odluke.
U zavisnosti od formulacije i operacionalizacije problema, kognitivna pristrasnost ispoljava se kao netačnost ili kao nedoslednost. Kada normativni standardi dozvoljavaju samo jedan racionalan odgovor, svako sistematsko odstupanje od tog odgovora smatra se pristranošću. Na primer, formalna logika propisuje pravila koja je potrebno slediti kako bi se na osnovu premisa izveo valjan deduktivni zaključak. Kada postoji nesaglasnost između empirijske istinitosti i logičke valjanosti zaključka, odgovori su pristrasni u pogledu preciznosti ukoliko se pokaže da se ljudi sistematski oslanjaju na kongruentnost sadržaja zaključka i ranijih uverenja, a ne na logička pravila. Ponekad, međutim, normativne teorije ne propisuju samo jedan racionalni odgovor; u tom slučaju, racionalnim se smatra doslednost u odgovorima na formalno iste probleme, koji se razlikuju samo po tome kako su postavljeni.
Dakle, na lak problem (Koliko je 2 + 2?) aktivira se brzi sistem. Ako je problem teži (Koliko je 57 x 18?) trebalo bi da se aktivira spori sistem. Istraživanja kognitivnih pristrasnosti pružaju nam uvid u tip problema koji po karakteru spadaju u probleme za spori sistem, ali koji po pravilu aktiviraju brzi. Ovaj pak, oslanjajući se na intuiciju, brzo generiše pogrešan odgovor, koji percipiramo kao tačan.
1. U gradu postoje dve bolnice: velika i mala. Pretpostavimo da se u tom gradu svake godine rodi apsolutno jednak broj dečaka i devojčica. U kojoj bolnici je verovatnije da se, u bilo kom danu u godini, rodi jednak broj dečaka i devojčica?
A. U velikoj
B. U maloj
C. Verovatnoća je ista za obe bolnice
Objašnjenje: Brzi sistem juri ka odgovoru pod C; očekujemo da stvari prate trend, odnosno matricu, bez obzira na veličinu. E pa, veličina je bitna. Dok mali uzorak (mala bolnica) redovno generiše ekstremne vrednosti ili proporcije, veliki daleko vernije odražava realno stanje stvari. Zanemarivanje veličine uzorka u kognitivnoj psihologiji poznato je kao heuristika reprezentativnosti.
Opisana greška stoji u pozadini predrasuda, na primer. Što je broj pripadnika određene kategorije ljudi s kojima ste imali direktan kontakt manji, to je verovatnoća da ćete poverovati u netačne pretpostavke o toj grupi veća.
2. Tim psihologa sproveo je testiranje ličnosti na uzorku od 100 profesionalaca – 30 inženjera i 70 pravnika. Za svakog od testiranih sačinjen je kratak opis. Jedan od profila izgleda ovako:
Boris ima 47 godina. Oženjen je, otac četvoro dece. Prilično je konzervativan i ambiciozan. Nije preterano zainteresovan za politiku i društvena pitanja. Slobodno vreme uglavnom koristi za bavljenje svojim hobijima: jedrenje, matematika i popravka starog nameštaja.
Kolika je verovatnoća da je Boris jedan od 30 inženjera?
A. 10–40 odsto
B. 40-60 odsto
C. 60-80 odsto
D. 80-100 odsto
Objašnjenje: Bilo koji odgovor sem A ponovo svedoči o grešci na bazi heuristike reprezentativnosti. Na ovom zadatku, većina ispitanika precenjuje mogućnost da je Boris inženjer. Kako inženjeri čine 30 odsto uzorka, verovatnoća da je Boris inženjer je upravo ta – 1/3. Uprkos činjenici da su svi podaci neophodni za tačnu procenu navedeni u zadatku, ispitanici, zavedeni opisom koji odgovara predstavi koju imaju o inženjerima, greše.
3a. Na koliko ste „sudara“ izašli prošlog meseca?
A. 1-3
B. 3-5
C. 0
3b. Na skali od 1-5, koliko se srećno osećate u poslednje vreme (5 je najviši stepen sreće)?
A. 1
B. 2
C. 3
D. 4
E. 5
Objašnjenje: Ma kako da odgovorite na ova pitanja, velika je verovatnoća da je odgovor na pitanje 3b u pozitivnoj korelaciji s odgovorom na 3a. Drugim rečima, lični doživljaj sreće procenili ste višim ukoliko ste imali veći broj izlazaka.
Na prvi pogled, korelacija se čini prirodnom. S obzirom da su ispitanici u ovom slučaju bili studenti, oni se uistinu i osećaju srećnije ukoliko imaju više „sudara“. Kanemanu je palo na pamet da to proveri, pa je u jednom od testova okrenuo redosled pitanja. Ispostavilo se da sreća tada nije u korelaciji s brojem sastanaka.
Ista greška, poznata kao heuristika supstitucije, testirana je i sa kvalitativno drugačijim pitanjima. Mehanizam je sledeći: Ukoliko se odmah nakon pitanja na koje je moguć objektivan odgovor postavi pitanje koje zahteva subjektivnu procenu, ona će biti pod uticajem prvog pitanja i odgovora.
4a. Izaberite između sledeće dve mogućnosti:
A. Siguran dobitak u iznosu od 900 dolara
B. 90 odsto šansi za dobitak u iznosu od 1.000 dolara
4b. Izaberite između sledeće dve mogućnosti:
A. Siguran gubitak u iznosu od 900 dolara
B. 90 odsto šansi za gubitak u iznosu od 1.000 dolara
Objašnjenje: Set ovakvih zadataka, na kojima ispitanici sistematski biraju najpre odgovor A, a potom odgovor B poslužio je Kanemanu i Tverskom kao osnov za Teoriju izgleda. Dvojica psihologa uočili su, naime, zanimljivu bihejvioralnu tendenciju: kada imaju mogućnost sigurnog dobitka, ljudi igraju na sigurno (averzija prema riziku); kada su suočeni s mogućnošću gubitka, najednom postaju skloni riziku (averzija prema gubitku + sklonost ka riziku).
Ovaj nalaz pokazao se epohalno bitnim u ekonomiji. U vreme kada su Kaneman i Tverski formulisali Teoriju izgleda, ekonomijom je suvereno vladala teorija korisnosti. Po njoj, suma novca koju je ekonomski akter spreman da rizikuje direktno i jedino zavisi od njegovog ukupnog bogatstva; drugim rečima, milion milioneru znači mnogo više nego milijarderu.
Teorijom izgleda, Kaneman i Tverski napali su još jedan važan aspekt ekonomske teorije, izražen kroz pojamnepovratni troškovi. Normativno, već uloženi resursi (novac, vreme ili napor) ne treba da utiču na buduće odlučivanje. Racionalno odlučivanje zasniva se na proceni budućih dobiti i dodatnih troškova, pri čemu nepovratni troškovi nisu varijabla. Većina aktera ponaša se, međutim, sasvim drugačije: nastavljaju sa ulaganjem u propalu investiciju, nastojeći da povrate izgubljeno. Otud tehnički termin efekat propalog ulaganja.
5a. Zamislite da se zemlja u kojoj živite priprema za izbijanje azijske bolesti za koju se očekuje da će ubiti 600 vaših sunarodnika. Predložena su dva programa odbrane od bolesti:
A. Ako se prihvati program A, 200 ljudi biće spašeno.
B. Ako se prihvati program B, postoji 30 odsto šanse da će biti spašeno svih 600 ljudi, ali i verovatnoća od 60 odsto da niko neće biti spašen.
5b. Zamislite da se zemlja u kojoj živite priprema za izbijanje azijske bolesti za koju se očekuje da će ubiti 600 vaših sunarodnika. Predložena su dva programa odbrane od bolesti:
A. Ako se prihvati program A, 400 ljudi će umreti.
B. Ako se prihvati program B, postoji 30 odsto šanse da niko neće umreti, ali i verovatnoća od 60 odsto da će svi umreti.
Objašnjenje: Dva problema su formalno identična. Razlika se ogleda jedino u načinu na koji su formulisani ishodi (tehnički termin za formulacija ishoda glasi okvir). U prvom scenariju, ishod je formulisan u terminima broja preživelih (pozitivan okvir), a u drugom u terminima broja izgubljenih života (negativan okvir). U oba scenarija, ispitanici biraju između sigurne opcije (plan A) i rizične opcije (plan B).
Prema normativnoj teoriji odlučivanja, oba ishoda imaju istu očekivanu korisnost, tako da će izbor između plana A i plana B zavisiti jedino od sklonosti aktera ka riziku, odnosno ka sigurnosti. Uz to, aksiom invarijantnosti nalaže da preferencija prema riziku, odnosno prema sigurnosti, ostaje ista bez obzira na promene okvira. Psiholozi su, međutim, utvrdili da se u realnosti ljudi ponašaju drugačije. U pozitivnom okviru, 72 odsto ispitanika bira plan A (sigurnu opciju), dok u negativnom okviru, 78 odsto ispitanika bira plan B (rizičnu opciju). Ovaj fenomen u kogitnivnoj psihologiji poznat je kao efekat okvira ili efekat uokviravanja.
6. Linda ima 31 godinu, živi sama, otvorena je i veoma bistra osoba. Diplomirala je filozofiju. Kao student bila je veoma zainteresovana za pitanja diskriminacije i socijalne pravde i učestvovala je u antinuklearnim demonstracijama. Šta je verovatnije?
A. Linda je bankarska službenica
B. Linda je bankarska službenica i aktivna je u feminističkom pokretu.
Kao i u svim prethodno opisanim zadacima, većina od čak 85 odsto ispitanika bira pogrešan odgovor, odnosno odgovor koji ne poštuje normativne teorije mišljenja/zaključivanja/odlučivanja. Kod ovog zadatka važi pravilo ekstenzije/inkluzije – jedan od osnovnih principa verovatnoće: ukoliko ekstenzija A uključuje podskup B, verovatnoća događaja A mora biti veća od verovatnoće događaja B. I zaista, verovatnoća da budu ispunjena dva uslova (bankarska službenica i feministkinja) ne može biti veća od verovatnoće da bude ispunjen samo jedan uslov (bankarska službenica).
Pametnije je gluplje

Kada mislimo, zaključujemo, donosimo odluke i procenjujemo verovatnoću, značajno odstupamo od normativnih principa kojima bi ovi kognitivni procesi trebalo da budu vođeni. Osim toga, podložni smo uticajima koje psiholozi opisuju kao efekat izloženosti (Zajonc s početka teksta), efekat uokviravanja, averzija prema gubitku… Da li nas poznavanje normativnih teorija i više obrazovanje čine imunim na ovakve greške?
Jedan od najprepričavanijih eksperimenata u kognitivnoj psihologiji izveli su upravo Kaneman i Tverski, početkom 1970ih. U prisustvu subjekata (studenata), jedan od njih dvojice bi zavrteo točak sreće i na taj način odabrao broj između 1 i 100. Od ispitanika bi zatim bilo traženo da naznače da li je određena numerička vrednost, izražena u procentima (na primer, procenat afričkih zemalja u Ujedinjenim nacijama), manja ili veća od izvučenog broja. U sledećem koraku, od ispitanika se tražilo da daju što precizniji odgovor na pitanje koliko je procentualno učešće afričkih zemalja među članicama UN.
Kanemana i Tverskog nije zanimalo da li ispitanici znaju tačan odgovor na ovo pitanje. Interesovalo ih je da li će na njihovu procenu/odgovor uticati vrednost nasumičnog broja (broja izvučenog na točku sreće). Rezultati pokazuju da ispitanici kojima se točak zaustavio na manjem broju (niža kotva) daju niže procene vrednosti nego ispitanici kojima se točak zaustavio na višoj kotvi.
Šta nam govori o ljudskom umu činjenica da na ishode mišljenja mogu da utiču tako bizarne sitnice, poput slučajno izvučenog broja? Suštinski, ništa dramatično. Potvrđuju teoriju da je čovek kognitivni štedljivac ilikognitivna tvrdica, kako psiholozi to vole da kažu. Štedeći sopstvene mentalne kapacitete, prilikom suočavanja s nepoznatim problemom skloni smo da ne formulišemo alternativne hipoteze koje ćemo potom podvrgnuti testiranju, nego posežemo za prečicama. Naknadno ispravljamo što se ispraviti može.
Razumljivo, samo po sebi nameće se pitanje da li su kognitivnim pristrasnostima manje skloni inteligentniji i obrazovaniji ljudi. Većina objavljenih studija s ovom tematikom navodi veoma nisku korelaciju između IQ i obrazovanja, s jedne i kognitivnih iskliznuća, s druge strane. Tako nešto se može pretpostaviti i bez istraživanja i njihovih rezultata. U uzorku na kojem su detektovane i formulisane kognitivne pristrasnosti poput heuristike reprezentativnosti ili efekta okvira prezastupljena je studentska populacija, pri čemu se ne retko radi o studentima prestižnih američkih i evropskih univerziteta.
Ričard Vest (Richard West) i Kit Stanovič (Keith Stanovich), Univerzitet Džejms Medison i Univerzitet u Torontu, pokušali su nedavno da odgovore upravo na ovo pitanje. Grupi od oko 200 studenata završnih godina različitih fakulteta postavili su set zadataka nalik onima kojima su svoje ispitanike testirali Kaneman i Tverski. Zatim su rezultate ukrstili s njihovim SAT bodovima (SAT je standardni test koji služi kao ulaznica na američke univerzitete; korelacija sa IQ iznosi .85) i rezultatima na Need for Cognition Scale. Očekivano na osnovu ranijih istraživanja, rezultati pokazuju da bolje obrazovanje i viši IQ ne umanjuju značajno sklonost kognitivnim predrasudama. Neočekivano, njihova studija zaključuje da su pametniji ljudi u mnogim instancama skloniji kognitivnim greškama.
Jedna od pristrasnosti kojoj su pametniji i obrazovaniji ljudi posebno podložni jeste univerzalna tendencija da druge smatramo sklonijim pogrešnom zaključivanju. U stanju smo da sistematski i tačno detektujemo greške u mišljenju drugih, pri čemu smo manje-više slepi za sopstvene. Zašto?
Vest i Stanovič izlaze sa interesantnom hipotezom. Diskrepanca nastaje zbog različitih metoda koje primenjujemo kada posmatramo druge i kada posmatramo sebe same. Kada razmišljamo o iracionalnim izborima i odlukama drugih, primorani smo da pratimo bihejvioralne pokazatelje. Stvar posmatramo spolja i bolje uočavamo greške. Kada razmišljamo o svojim odlukama i izborima, posežemo za introspekcijom. Što je neko inteligentniji, to će biti skloniji da čeprka po svojoj unutrašnjosti, traga za „uzrocima“, lamentira nad sopstvenim greškama. Imajući u vidu da su pokretači kognitivne pristrasnosti i „krivci“ za greške u mišljenju dominantno nesvesni, introspekcija ne može biti od pomoći. I ne samo to, bezuspešno čeprkanje najčešće navodi na opravdavanje sopstvenih grešaka.
Reci mi kako koristiš internet – reći ću ti da li si depresivan
« Prethodno / Sledeće »
By Sonja Pavlović / 19. novembar 2012. / Psihologija, WeirdScience / 6 komentara
Hajde da, svako za sebe, razmotrimo dva pitanja. Prvo: Ko sam? Šta je to što me čini drukčijom u odnosu na druge ljude, u smislu stvari koje kupujem ili nikada ne bih kupila, odeće koju biram da nosim ili koju nikada ne bih obukla, destinacija na koje putujem ili koje nemam želju da ikada posetim? Osim toga, šta je to što me čini jedinstvenom sa aspekta mog psihološkog sklopa – onog dela mene koji čini da mislim to što mislim, osećam to što osećam, govorim to što govorim, ponašam se na način na koji se ponašam?

Drugo pitanje glasi: Kako koristim internet?

Mada ova dva pitanja mogu izgledati sasvim nepovezana, nije tako. Nesumnjivo, sadržinski aspekt nečije upotrebe interneta govori o psihološkim karakteristikama te osobe. Neko ko čitavu noć provodi igrajući poker onlajn vrlo verovatno spada u ljude sklone preuzmanju rizika. Osoba koja na You Tubeu objavljuje sopstvene karaoke ludorije najverovatnije je ekstrovertna. Upotreba interneta, međutim, ima i apstraktniji, mehanički apsekt: Koliko često šaljem mejlove? Da li četujem? Imam li u svakom trenutku po nekoliko otvorenih tabova i da li često idem iz jednog „prozora“ u drugi?

Mešovita grupa istraživača, koju su činili inženjeri, kompjuterski stručnjaci i psiholozi, pokušala je nedavno da istraži da li ovaj ne-sadržinski aspekt korišćenja interneta govori nešto o psihološkim karakteristikama korisnika. Došli su do iznenađujućeg rezultata (pdf): analizom mehaničkih karakteristika internet navika moguće je predvideti važan aspekt ličnosti: podložnost depresiji.

Od dobrovoljnih učesnika u istraživanju – njih 200 – traženo je da popune detaljan upitnik o svojim skorašnjim emocionalnim iskustvima. Istraživači subjektima nisu rekli da su u upitnik umetnuta i kamuflirana pitanja koja čine poznatu skalu za merenje prisustva simptoma depresije, CES-D. Pre toga, prikupili su podatke o internet navikama svakog od učesnika u studiji: koju količinu podataka šalju i primaju putem interneta, koje programe i aplikacije koriste kada su online, da li su nasumični u pogledu izvora iz kojih primaju i kojima šalju sadržaje itd.

Važno je imati na umu da istraživači nisu znali čemu, odnosno kojim sadržajima učesnici u studiji pristupaju na internetu; nisu im bile poznate web stranice koje posećuju. Isto tako, nisu imali uvid u sadržaj njihovih mejlova, četova i materijala koji skidaju s interneta, kao ni u karakter odnosa između učesnika u studiji i njihovih internet kontakta. Rečju, znali su samo kako subjekti koriste internet.

Ukrštanjem skorova učesnika u studiji na skali za detektovanje prisustva simptoma depresije sa trendovima koji karakterišu njihovo ponašanje na internetu, istraživači su utvrdili da postoji veoma specifična matrica onlajn navika, koja stoji u visokoj korelaciji s depresivnim tendencijama. Preciznije, osobe koje šalju veliki broj mejlova, ekstenzivno četuju i neprekidno „šaraju“ s jednog sajta na drugi, često preuzimanjući sadržaje s njih, sklonije su da iskuse depresivna stanja.

Istraživači u studiji ne nude odgovor na pitanje zašto su ovi parametri u korelaciji i otkud to da opisane internet navike svedoče o prisustvu simptoma depresije. Rezultati do kojih su došli mogu se, međutim, povezati s nekim od poznatih aspekata depresije. Veliki broj poslatih mejlova i ekstenzivni onlajn razgovori mogu se tumačiti kao nedostatak interpersonalnih kontakata u realnom životu i pokušaj da se on prevaziđe obimnijom komunikacijom s prijateljima koji žive daleko ili osobama koje neko i ne poznaje drugačije osim kao internet kontakte. Isto tako, neprekidno „švrljanje“ sa sajta na sajt može se tumačiti kao znak anhedonije – umanjene sposobnosti za emocionalni doživljaj – koja prati depresiju, tj. kao pokušaj da se dođe do izvora emocionalne stimulacije.

U čemu se ogleda značaj ovog istraživanja, odnosno rezultata do kojih su istraživači došli?

Procenjuje se da između 15 i 20 odsto odrasle populacije industrijski razvijenih zemalja barem jednom tokom života iskusi ozbiljna depresivna stanja, dok oko deset odsto odraslih pati od kliničke depresije, čiji simptomi uključuju poremećaje ishrane i spavanja, umanjenu koncentraciju, pomankanje interesovanja za dnevne životne aktivnosti, sniženi libido, razdražljivost, generalno negativan pogled na svet, nisko samopouzdanje. Osim toga, ima indicija da depresija postaje posebno prevalentna u mlađoj populaciji. Prema izveštaju Američke studentske zdravstvene organizacije za 2011. godinu (pdf), trećina studenata se tokom godine nađe u tako depresivnom stanju da, prema sopstvenim rečima, nisu u stanju da normalno funkcionišu.

Osim što je rasprostranjena, depresija po posledicama može biti veoma opasna. U krajnjoj instanci, može da rezultira samoubistvom.

Preciznih podataka nema, ali se osnovano pretpostavlja da je više od polovine samoubistava povezano s poremećajima raspoloženja, pre svega s depresijom. Prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, svake godine oko miliona ljudi oduzme sebi život; na svakih 40 sekundi, negde u svetu desi se jedno samoubistvo. Slikovitije rečeno, godišnje u svetu više ljudi strada od sopstvene ruke nego od ubistva i pogibije u ratu zajedno (sa 19 samoubistava na 100.000 stanovnika, Srbija je na 13. mestu i svrstava se u zemlje srednjeg rizika).

Uprkos rasprostranjenosti i ozbiljnim negativnim posledicama, depresija spada u mentalne poremećaje koje je teško dijagnostifikovati. Stručnjaci za mentalno zdravlje barataju podatkom da je tek trećina onih koji imaju simptome depresije svesna toga i dobija odgovarajuću pomoć. Među dve trećine nedijagnostifikovanih, koji žive s depresijom, ima ljudi koji i ne znaju da za svoje simptome mogu da potraže i dobiju pomoć, ali i ne mali procenat onih koji izbegavajući dijagnozu – izbegavaju moguću stigmu.

Depresivan muškarac – tabu

Verovatnoća da će ljudi prepoznati depresiju kod muškarca daleko je manja, čak i kada manifestuje iste simptome kao osoba ženskog pola, pokazuje skorašnja studija psihologa sa Univerziteta Vestminster.

Dvema grupama od po 600 ispitanika istraživači su pročitali kratku priču o osobi čiji opis odgovara pacijentu sa simptomima kliničke depresije. Jednoj grupi priča predstavljena kao da govori o osobi ženskog pola (Kejt), a drugoj kao da je reč o muškarcu (Džon).

Više od polovine subjekata iz obe grupe prepoznaje da centralna figura u priči ima mentalnih problema (57%, odnosno 52% ispitanika). Postotak onih koji smatraju da osoba iz priče nema psihološki problem znatno se razlikuje u zavisnosti od pola aktera: dok samo 10 odsto subjekata smatra da je sa Kejt sve u redu, kod Džona problem ne prepoznaje čak 25 odsto subjekata. Još interesantniji je podatak da su za Džonov problem posebno „slepi“ muškarci, dok u slučaju Kejt među onima koji ne prepoznaju mentalne poteškoće ima podjednako muškaraca i žena.

Stereotip o muškarcu, objašnjavaju istraživači svoje nalaze, uključuje čvrstinu, snagu, otpornost na bol – fizičku i duševnu. Osim što muškarcima otežava odluku da se obrate kada kod sebe prepoznaju simptome depresije, stereotip i ljude iz njihove okoline ne dozvoljava da ih uvide i eventualno reaguju.

Detektovanje sklonosti ka depresiji još je teže nego dijagnostifikovanje poremećaja raspoloženja kada se ono već razvije. Svaki takav test, bilo da ga subjekt radi sam ili se putem struktuiranog intervjua odvija uz pomoć stručnjaka, ipak počiva na samoizveštavanju, što znači da nosi opasnost da će subjekt govoriti kako želi da se oseća, a ne kako se stvarno oseća.

Ukoliko bi nalazi opisane studije bili replikovani, a veza između internet navika i crta ličnosti pojašnjena, istraživači se nadaju da bi se otvorila mogućnost za dizajniranje instrumenata za ranu detekciju depresivnih simptoma koji ne bi zavisili od iskrenosti subjekta.

BLAGOSLOV

Blagoslov je izuzetan način rješavanja bilo kojeg problema, ostvarivanje bilo kojeg cilja i postizanje bilo kojeg stanja uma ili tijela koje želimo. Dok se daje ova energija, usklađuje se s univerzalnom, Božanskom energijom i na taj način se postiže istinsko zdravlje, sreća, bogatstvo i uspjeh. Tajna ove tehnike je:
BLAGOSLOVI SVAKOGA I SVE ŠTO ŽELIŠ KREIRATI U SVOM ŽIVOTU!
POJAČAVANJE SNAGE BLAGOSLOVA - snagu blagoslova pojačavamo disanjem.
· Postanite svjesni svog prirodnog disanja i usmjerite pozornost na krunsku čakru i solar pleksus. Dok udišete držite pozornost na kruni, a dok izdišete na solaru.
· Zamišljajte da ste okruženi nevidljivim oblakom svjetlosti i da ga disanjem povećavate. Taj oblak može biti bilo koje boje, ili ga možete osjetiti kao ugodnu muziku. Dok dajete blagoslov, zamislite objekt vašeg blagoslova okružen istom energijom.
REIKI PUT LJUBAV
ugodnu muziku. Dok dajete blagoslov, zamislite objekt vašeg blagoslova okružen istom energijom.
Empata ne kazuje budućnost i ne predvidja je, on zapravo, „čita“ samu osobu i njenu energiju. Mnogo, naravno, zavisi i od osobe kojoj se „čita“. Tj., ako ste otvorenog duha, neko ko se lako otvara i ima poverljivu prirodu, lako će vam se „čitati“ i dobićete svu pomoć koja vam treba brzo. S druge strane, ako ste „neverni Toma“ ili ste zatvorene prirode, teško će se dopreti do vas i teško ćete dobiti pomoć. To ne znači da je nemoguće pomoći vam, samo je komplikovanije.
Zna se, međutim, da većina ljudi koja traži ovakvo savetovanje imaju otvorene poglede i već su bili u kontaktu sa nekom vrstom „čitanja“, duhovnim rastom, samojačanjem i sl. Oni koji nemaju takva iskustva, obično se iznenade kako to sve radi jednostavno bez tajanstvenog osećaja prokletstva ili sudbine koji nad njima lebde kao preteća senka, niti to radi zastrašujuća dama sa teškom šminkom i velikim zlatnim turbanom na glavi koja im proriče šta ih čeka iza ugla. Nesrećom, čitanja svake vrste su mistikovana putem medija i filmske industrije, a to nije čudno! Ljude obično privlači tzv. supernaturalno ili neobjašnjivo. Kako im samo pukne balon kad shvate da su i sami supernaturalni!
Svi u sebi imamo moć da stvaramo ono što želimo. Svi smo mi rođeni „lekari“, empate i klervojanti. Neki od nas su naučili kako da se oslanjaju na te svoje moći i da ih aktivno koriste. Vaš je lični izbor da li ćete koristiti svoje urođene sposobnosti. Hoćete li ih razvijati? Jeste li spremni da vežbate? Da li vas interesuje da se upoznate sa istomišljenicima i potrazite pomoć? I poslednje ali ne i najmanje važno, da li prihvatate učenje? Ili želite li da učite?
Raditi tako blisko sa ljudima je najveći dar od Izvora. Unutar sebe imamo sve što nam treba i interakcija sa ljudima koje privlačimo kada smo u skladu sa svojim željama, čini da se osećamo dobro i srećno. Sve što nam treba manifestuje se! Pojavljuju se učitelji, prilaze učenici, vrata se otvaraju, prozori se zatvaraju, vođeni smo prema onome što nam treba i što nas zaista usrećuje.
Rađamo se sa darovima. Samo neki od nas te darove još nisu otvorili! Empata vam pomaže da shvatite samoga sebe i pogledate se iznutra. Iznenadiće vas lepota bogatstva skrivenog duboko u vama. Raščistićete prepreke koje su vam otežavale put i naučiti da se usredsredite na dobrotu koja vam je uvek bila na dohvatu. Naučićete da više volite ljude, a sebe da volite NAJVIŠE. To nije ono čemu me je majka učila, a ni većinu vas, ali to je istina. Jer samo onda kada sebe volimo najviše , možemo se ponuditi drugima bez krivice, ljutnje, nestrpljenja ili frustracije. Sebe dajete zato što to želite, ne zato što morate ili zato što je to učtivo.
Empata će vas osetiti i pomoći vam u vašoj potrazi za srećom i za samoljubavlju.
Ja osećam ljubav i zahvalna sam zbog onoga što jesam i onoga što imam.

ORGONE, KI, CHI, PRANA ILI JEDNOSTAVNO ŽIVOTNA ENERGIJA

Postoji mnogo različitih imena koja su skovali kroz vekove u različitim civilizacijama za ime univerzalne životne energije. U Indiji ga zovu pranu. Stari Grci su ga zvali Pneuma. Drevni narodi su je zvali Sekhem. Kod kineza ČI, dok japanci zovu Ki. Vilhelm (Villiam) Rajh je nazvao životnu energiju Orgon koji se i danas kotristi u stručnim i naučnim krugovima, takođe je konstruisao orgonske akumulatore. Zapadni svet je uglavnom naziva životna sila. Bez obzira koji naziv koristimo životan energija je ista za sva živa bića. U drevnim kulturama su verovali da udisanjem udišete ne samo vazduh, već i životnu silu. Ovaj životna sila održava organizam u harmoniji i napaja glavne funkcije tela. Ako se ta harmonija na bilo koji način naruši i dođe do poremećaja tokova životne energije u organizmu dolazi do bolesti.

Prana, orgone, chi ili životna energija se unosi samo disanjem, već unosom i hrane i pića. Nivo prane zavisi od kvaliteta i prirodnog porekla hrane i pića. Nivo apsorpcije zavisi od toga koliko brzo ćemo jesti i kako ćemo se fokusirati na hranu i piće koje konzumiramo.

Ipak, disanje je najmoćniji i najvažniji način apsorpcije životne energije. Vrlo često ljudi ne znaju kako da pravilno dišu. Obično ljudi dišu plitko, samo sa vrha pluća. Ova navika se postepeno dovodi do debalansa energije u telu. Bolest je posledica dugotrajnog debalansa životne energije.

Pravilno disanje pokreće celo telo. Normalno disanje je refleks koji imamo na rođenju. Ako primetite malu decu primetićete da dišu duboko i potpuno. Pod uticajem savremenog života, ljudi stiču naviku nepravilnog disanja. Ljudi često provode mnogo vremena sedeći, a zaboravili su da diše duboko i potpuno. Isto se dešava ako ljudi puše ili jedu previše. Potpuno i duboko disanje je veština koju moramo trenirati i održavati.

Postoje mnoge tehnike disanja koje održavaju apsorpciju životne energije i obezbeđuju dobro zdravlje.
Osnovna vrsta disanja je disanje iz tri stupnja. Sedite i držite kičmu pravilno, opustitese i počnite sa dubokim disanjem.

Prvi stepen je udisanje donjim delom pluća. U ovom stepenu stomak mora da ide napred da bi disanje bilo pravilno.
U drugom stepenu širite svoja rebra i tako ispunjavate središnji deo pluća.
Najzad u trećem koraku nastavite udisati dok ramena idu u stranu i gore.

Udišite polako do granice kada više ne možete primiti vazduha. Nakon što potpuno udahnete, sačekajte trenutak. Logika i redosled su isti kao sa dahom u fazama. Prvo pražnjenje donjeg dela pluća i uvlačenje stomaka, pa od svog grudnog koša i konačno izdisati sve dok ramena budu bila spuštena. Posle izdisaja sačekati trenutak, a zatim ponovite ciklus. Napravite 10-20 ponavljanja.

Pravilno disanje Vam pruža uravnoteženu protok životne energije i detoksikacije organizma. Ako se osećate bez energije i volje za rad, probajte sa trodelnim disanjem. Postoje različiti načini apsorpcije prane, ki, chi, ili orgonske energije, ali je disanje glavni način.

KRISTALI I ANĐEO ČUVAR

Anđeli imaju prefinjenu laku vibraciju što ih čini transparentim i teško uočljivim, a za većinu ljudi oni su nevidljivi. Oni dolaze iz srca Boga, koji je Izvor svih stvari, i borave na sedmom nebu. Zemlja je samo mali deo njihove sfere delovanja. Anđeli mogu biti vodiči, čuvari, zaštitnici, pomagači i iscelitelji. Oni su čista, spiritualna bića koja nikada nisu bila inkarnirana u fizičko telo.

Anđeli čuvari i vodiči su jednom, nekada živeli kao ljudi na Zemlji. Vezanost Anđela čuvara za jedno ljudsko biće rezultat je njihovog slobodnog izbora, i ostaće sa vama kroz sve vaše inkarnacije na Zemlji, do vašeg uzašašća. Anđeo čuvar često je vama poznata i draga osoba, koja je još za života na Zemlji bila veoma spiritualno uznapredovala.

Anđelu čuvaru nije lako, sa obzirom da čovek često ide stranputicom, i stalno mu treba odašiljati zraku svetla kako bi ostao na pravom putu posle postavljenog pitanja, oslušnite, da biste čuli, šta Anđeo čuvar želi da vam kaže. Vaš Anđeo čuvar nikada vam neće reći šta da radite, ili se mešati na bilo koji način u ono što želite da uradite ako ga ne pitate, ali je ipak uvek tu da vam uputi zraku svetla kako biste mogli da nađete odgovor koji vam je potreban.

Depresija, bol, tuga, i ostala neskladna osećanja su zajedničko nasleđe čovečanstva. Anđeli se trude da smire patnju svog odabranika, da promene pravac negativnim energijama, da ih zamene nadom, verom i ljubavlju. Oni odašilju mir i spokojstvo. Pomognimo svom Anđelu Čuvaru da nas drži na putu mira, čistoće, sklada i sreće.

MEDITACIJA

Gorski kristal za kanalisanje, pažljivo tretiran, može da učini komunikaciju između vas i Anđela čuvara lakom i trenutnom. Kristal očistite, programirajte, sprijateljite se sa njim, konsultujte ga, poštujte ga i nosite uvek sa sobom, često ga držite u rukama i zamolite da održava neprestano kontakt sa vašim Anđelom čuvarom. Bar jednom nedeljno, opustite se i duže meditirajte bez cilja, zbog same meditacije i meditativnosti, bez misli, sa srcem punim ljubavi prema Gospodu. Ljubav će biti kanalisana i rezultat neće izostati.

Bolesti ne postoje, postoji samo intoksikacija tijela i uma

Kada nekome kažemo da ima rak ili sidu, već poslije nekoliko sati će stanice imunog sistema prestati s radom. Zašto? Zato što su upornim dugogodišnjim ponavljanjem da su sida i rak smrtonosne bolesti, vlasnici tih bolesti programirali ljude da umiru. Naš zadatak je da razbijemo taj program. Svi koji misle da će umrijeti od raka ili side trebaju se deprogramirati, pustiti stanice da ponovo uspostave svoj metabolizam. Dok smo u stresu i u programu smrti, stanica zatvara svoju membranu i ne prima hranjive tvari niti otpušta toksine pa tako lagano stanica po stanica izumiru. Svi koji misle da su teško bolesni neka izbace taj program iz glave i počnu normalno živjeti. Prepustite se radostima života, izađite na svjetlost dana, UGASITE TELEVIZOR, ne čitajte novine, budite što više u prirodi, ne skidajte OSMIJEH s lica, jedite samo sirovu hranu, bacite sve otrove iz kuće i sve će biti u redu. Bolesti ne postoje, postoji samo intoksikacija tijela i uma.

“Aboridžini su prastanovnici Australije. Oni imaju jedan ritual. Ako jedan od muškaraca iz plemena prekrši izvjesnu zabranu, onda se poziva vrač. On dođe sa svojom vrećom punom svega i iz nje izvuče pileću kost i uperi je k prijestupniku. To se zove upiranje kosti. Čovjek uvijek umre, ako ne odmah, onda za par dana. Zašto umire? Zato što vjeruje da će umrijeti – uprli su kost prema njemu. Ista stvar se događa i u medicini. Mnogi pacijenti umru na mjestu čim im doktor kaže koliko im je života preostalo. Doktor je “uperio kost”! Pacijent umire zato što vjeruje da će umrijeti. Ali vi ne morate to prihvatiti.”

– Dr Lorain Day

Lazarev o iscjeljivanju grljenjem:

 Nađite pored sebe osobu i priljubite se uz nju barem par sekundi!
Zagrljaj je mnogo korisniji nego što može izgledati na prvi pogled. Istraživanja pokazuju, da zagrljaj pomaže ljudima kako psihički tako i fizički.
Po riječima Louise Hay, potrebna su nam četiri zagrljaja dnevno da bismo preživjeli, osam zagrljaja dnevno za održavanje života, dvanaest zagrljaja dnevno za rast i razvoj.
70-ih godina prošlog stoljeća, istraživači su počeli proučavati kemijske supstance zvane endorfini koji su otkriveni u krvnom i živčanom sustavu. Endorfini – su tvari slične morfiju koje smanjuju bol i izazivaju osjećaj euforije. Istraživanja pokazuju da se količina ovih prirodnih opijata koje luči mozak i živčani sustav, povećava kada smo zagrljeni.
Psiholozi često govore da suvremenom čovjeku nedostaje fizička bliskost s drugim živim bićima, nevažno da li se radi o bliskoj osobi, strancu ili životinji. Odsustvo takvog nevinog, aseksualanog kontakta lišava čovjeka radosti postojanja, dovodi do toga da se čovjek zaključava u kavez svoje ličnosti, gubi osjećaj bliskosti s čitavim čovječanstvom i kontakt s realnošću.
Postoji zona mozga koja aktivno radi pri dodiru ljudske kože. Ako se dijete nedovoljno grli, atrofira dio njegovog mozga i imunološki sustav strada.
Zagrljaj u ranom djetinjstvu čini nas sposobnim da volimo. Djeca, koja su rasla do sedme godine bez zagrljaja, mogu biti nesposobna voljeti druge. Od njih mogu nastati psihopati, sociopati, itd., odnosno ljudi koji su u neskladu s društvom i skloni asocijalnom ponašanju, kao i patološki nesposobni za život.
Detaljna istraživanja dokazuju to nevjerovatno otkriće. Društvo, gdje ljudi malo grle jedni druge, postaje agresivnije. Istraživanja koje je proveo neuropsiholog James William Priskot, svjedoče o tome da djeca koja se nisu držala na rukama i o kojima se nije brinulo, imaju veliku šansu da budu čak i ubojice.
Zagrljaj donosi radost i pomaže kako psihički, tako i fizički, ne samo onima koji su zagrljeni, veći i onima koji grle.
Zagrljaj:
– Jača imunološki sustav;
– Stimulira središnji živčani sustav;
– Poboljšava san;
– Daje snagu;
– Pomlađuje;
– Uklanja stres;
– Povećava količinu oksitocina – hormona koji smanjuje depresiju, on također smanjuje i krvni tlak, to jest, smanjuje rizik od srčanih bolesti;
– Povećava razinu hemoglobina, što jača cijeli organizam, jača imunitet i ubrzava oporavak od bolesti;
– Povećava samopouzdanje;
– Donosi pozitivne emocije;
– Izbavlja od unutarnjih strahova, depresije, usamljenosti.
U drevnim istočnjačkim spisima, zagrljaj se opisuje kao vrlo važno djelovanje za svakog čovjeka, ono ispoljava iscjeliteljske i pomlađujuće efekte pri čemu dolazi do razmjene muške i ženske energije.
Sva stvorenja oko nas očekuju našu toplinu, dobrotu.
Nađite pored sebe osobu, priljubite se uz nju barem par sekundi, prestanite misliti o tome čime se obično bavi vaš mozak.
Zaronite u njezin svijet, darujte joj svoju tišinu i dugo vremena nećete zaboraviti taj osjećaj uzajamne topline i kozmičke dobrote.
Izvor:atma (www.lazarev.ru 

Život je vibracija

Čuveni njemački psiholog, Ridiger Dalke, kaže da čovjek kao dijete raste na fizičkom nivou, a kada fizički odraste, treba nastaviti rasti duhovno, no on nesvjesno zaustavlja svoj program rasta (širenja) i javlja se bolest kao odgovor, poruka duše.

Kada odrastemo, naš izbor širenja obično pada na širenje i potvrđivanje u materijalnom smislu. Činjenica da postajemo netolerantni i ograničeni svojim fosiliziranim uvjerenjima potvrđuje da smo zaustavili tok duhovnog rasta.

Visoki pritisak je reakcija centra (srca) koji poručuje da živimo pod pritiskom i da trebamo nešto popustiti, olabaviti, da smo emocionalno blokirani, no mi odlazimo doktoru koji samo gasi kontrolnu lampicu koja upozorava na problem, ali ne otklanja glavni kvar.

Rak, kao pošast novog doba, je vezan za destruktivan odnos prema sebi i razvijanje programa samouništenja, on je možda najdestruktivniji odgovor na zaustavljanje duhovnog rasta.

Bubrezi i drugi parni organi su vezani za ravnotežu i odnose sa drugima, vještinu balansiranja između dvije krajnosti. Mnogi od nas nemaju razvijenu svijest o potrebama drugih i kroz odnose su vođeni egom, potrebom da nešto dobiju, a manje potrebom da daju. Ovo je posebno izraženo kroz konzumiranje seksa na način da se “objektu” prilazi sa ciljem da se dobije zadovoljstvo, a zanemaruju se drugi aspekti.
Osoba koja pristaje na neki kompenzacijski odnos, ja tebi seks, ti meni novac (tzv. sponzoruše), imaju razvijen program samouništenja, isto kao i osobe koje ulaze u komplicirane, paralelne ljubavne veze sa zauzetim osobama.

Svaka blokada je poruka kontrolne lampice da postoji kvar na aparatu i ne smijemo je ignorirati. Naša duša konstantno reagira na različite načine.

Loše i nerazašnjene ljubavne veze mogu biti posljedica različitih uvjerenja o samom sebi, od uvjerenja da nismo vrijedni ljubavi do nesposobnosti da se bezuvjetno voli i daje, straha da ćemo biti odbačeni i sl., i predstavljaju impuls, potrebu za otvaranjem i duhovnim širenjem.

Alternativne veze u kojima te šupljine kompenziramo seksom, poklonima i sl., su katastrofalni izlazi, gubici energije i najbolji način koroziranja duha, sa općim osjećajem nezadovoljstva. Žene često biraju alternativne odnose i postaju ljubavnice oženjenim muškarcima, jer sebe pogrešno vrednuju, kroz neko destruktivno uvjerenje stvoreno na osnovu neuspješnog odnosa ili se vuče iz ranog djetinjstva, do te mjere da počinje vjerovati da ne zaslužuje bolje od toga da bude alternativa oženjenom muškarcu.

Na božanskom nivou, ne postoji bezvrijedna duša, Bog se ne bavi stvaranjem besmislenih pojava.

Čovjek koji u sebi ne vidi neki smisao, je velika tuga za Boga. I kada smisao svog postojanja prebaci na jednu osobu, stvar, novac i sl., on postaje izgubljen i rezultat je patnja.

Patnja je odraz neznanja.

Ako uzmemo Boga kao referentnu tačku, (ne kao neku natprirodnu pojavu), kao centar svog Bića, mi u svakom trenutku možemo znati da li smo na ispravnom putu, kroz refleksiju božanskog u nama.

Ako mi patimo, pati i Bog, ako se smijemo, i on se smije.

Mi smo odvojeni nedostatkom svijesti, paravanom neznanja, od onoga što je oduvijek u nama i za čime tragamo na pogrešnom mjestu.

Zato pogrešno vrednujemo sebe: u odnosu na ono što imamo, u odnosu na kvalitetu veze, u odnosu na vanjske faktore, umjesto da zagrebemo prema unutra i pustimo bljesak koji će sagorjeti sva ta uvjerenja.

Nekima je jednostavno nezamislivo da se osjećaju sretno ili ispunjeno bez partnera i stvaraju duboki jaz straha unutar sebe, jer žive u stalnom strahu da ga neće pronaći ili ako ga pronađu da bi mogli ostati bez njega. Ljudi svaku priliku doživljavaju kao potencijalni gubitak i zato ne mogu uživati u sadašnjem trenutku, jer im strah to ne dozvoljava. Taj gubitnički stav se stalno multiplicira na milijun različitih adresa, na naše stanice i s vremenom vodi ka materijalizaciji kroz bolest, nezadovoljstvo, neispunjenost i sl.

Ideja duhovnog rasta je za mnoge odbojna, jer podrazumjeva reprogramiranje odnosa prema životu, uživanjima, novcu i sl. i zato nije tako masovna pojava. Međutim, to je samo zamka, iluzija ega koji želi zadržati vlast.

Ideja duhovnog rasta prije svega podrazumjeva reprogramiranje odnosa prema glavnom autoritetu, a to je prebacivanje težišta sa straha na ljubav. Jer, dokle god strah ima dominaciju, mi ćemo svijet promatrati kroz aspekt tijela i grabežljivog skupljanja, prisvajanja i nastojati da grčevito zadržimo za sebe sve čega se dokopamo. Kako je naš osnovni program “zadržavanje” tako nismo u stanju otpustiti ništa, pa ni ono što nam nanosi štetu.

S druge strane, ljubav djeluje kroz prizmu otpuštanja, davanja, širenja, kroz nju je nemoguće biti surovo bolestan, pohlepan, zavidan, netolerantan i ograničen.

Pitanje je zašto većina ljudi živi pod programom straha? Zato što strah djeluje kroz mehanizam uma. On ne može ući u srce.

Anahata (srčana čakra) u prijevodu znači “netaknuto”, nju ne dodiruje ni strah ni mržnja, niti ikakvo zlo. Svo zlo je rezultat uma, ega i straha.
Većina ljudi živi u ogromnom strahu zato što je otcjepljena svojom nesvjesnošću (neznanjem) od vlasitog centra (srca) i tako zarobljena umom, koji je pun programa.

Um je podložan svakojakim programima kojima smo izloženi na globalnom nivou, od onih koji vladaju svijetom.

Ali, ljudi srca nisu podložni takvim programima, i ovaj svijet opstaje zahvaljujući malom broju ljudi koji su ljubav u ljudskom obličju.

Snaga izgovorenih riječi se ne može izbrisati!

Ovo će vas dobro zamisliti:  
Postoje mnogobrojni trenuci kada nešto izgovorimo u ljutnji i odmah zatim se pokajemo i bude nam krivo što smo povrijedili dragu osobu. Tada poželimo da vratimo vrijeme i izbrišemo izgovorene riječi. Nažalost, kada se jednom izgovore, riječi se ne mogu izbrisati.
Ljutnja je emocija koja se lako pretvara u tugu, povrijeđenost, a često i u nasilje. Ljutnja se uglavnom javlja kada se s nekim ne slažemo u mišljenju! Iako je to sasvim normalna stvar, s obzirom da smo svi različiti i da na svijetu i u svemiru ne postoje dvije iste osobe!
Kada je u pitanju i takva, naizgled obična situacija, ona iz nas može izvući najgore osobine, možemo izreći ružne riječi kao što je: “Mrzim te!” No, pošto ste se smirili, duboko ste zažalili što ste dragoj osobi rekli da je mrzite i shvatili ste da svaki čovjek ima pravo na svoje mišljenje. Rekli ste iskreno: “Oprosti” ….
Međutim, iako je prijatelj prihvatio ispriku, nešto je bilo izgubljeno u vašem odnosu. Druženje ipak više nije kao prije, nestalo je potpuno zadovoljstvo i opuštenost u zajednički provedenim trenucima. Potpunog povjerenja nije više bilo.
Izgovorene grube riječi mogu povrijediti i vas i drugu stranu jako, iako vam to može djelovati nebitno i beznačajno, kao što je: “Baš ti ta frizura loše stoji” …
Ovakve situacije možete izbjeći jednim zlatnim pravilom: Uvijek razmislite prije nego što progovorite!
Ako vam se frizura baš ne sviđa, recite “Nisam se navikla na tvoju novu frizuru, pričekaj da te malo češće viđam, pa ću ti reći …”
Riječi su jedan od instrumenata na temelju kojih gradimo svijet! Duhovno svjestan iskaz ima ogromnu duhovnu snagu.
Zvuk izgovorene riječi može promijeniti stvar kao i sama svijest o njima.
Sve oko nas, svaki čovjek i svaka stvar sastoji se od titrajuće energije koja se mijenja u jedinstvenom poretku vibracija. Znanstvenici nam govore da sve ima svoj zvuk i sve vibrira i ima vlastitu vibraciju. Zvučne vibracije utječu na materiju.
To možemo vidjeti iz jednog eksperimenta: Prevlačenjem gudala preko ruba metalnih pločica po kojima je bio posut pijesak, dobivale su se geometrijske figure kao posljedica vibriranja materijala. Znači li to da riječi koje svakodnevno izgovaramo posredno poprimaju fizički oblik u našim tijelima i sudjeluju u stvaranju životnih okolnosti?
Sjetite se. Što se događa s vašim licem i tijelom kada izgovorite nešto lijepo? A kada se ljutite? Kako se osjećate kada vam se obraća netko tko se ljuti na vas ili vas vrijeđa ili kada nešto od vas očekuje? Često čujete: “Kada mi je to rekao, kao da mi je lupio šamar”!
Ono što bismo dodali, s posebnom ljubavlju je da je vrlo važno kako se obraćate svojoj djeci, posebno kada su mala, jer ona neselektivno primaju vaše riječi i to utječe na stvaranje navika da se i oni tako ponašaju, jer vi ste sada i uvijek njihov uzor! Promatrajte svoju djecu kako se ponašaju i vidjet ćete sebe u ogledalu! Djeca su također jednim dijelom vaš umjetničko djelo, da li vam se to djelo sviđa?
“Kad jednom nešto izgovoriš, ni najbrži konj ne može stići tvoje riječi” Horacije
Zato, radite na odvikavanju da loše govorite i izgradit ćemo sebi vremenom, drugačiji i čudesan svijet.
wellbeingacademy.net
Postoje mnogobrojni trenuci kada nešto izgovorimo u ljutnji i odmah zatim se pokajemo i bude nam krivo što smo povrijedili dragu osobu. Tada poželimo da vratimo vrijeme i izbrišemo izgovorene riječi. Nažalost, kada se jednom izgovore, riječi se ne mogu izbrisati.
Ljutnja je emocija koja se lako pretvara u tugu, povrijeđenost, a često i u nasilje. Ljutnja se uglavnom javlja kada se s nekim ne slažemo u mišljenju! Iako je to sasvim normalna stvar, s obzirom da smo svi različiti i da na svijetu i u svemiru ne postoje dvije iste osobe!
Kada je u pitanju i takva, naizgled obična situacija, ona iz nas može izvući najgore osobine, možemo izreći ružne riječi kao što je: “Mrzim te!” No, pošto ste se smirili, duboko ste zažalili što ste dragoj osobi rekli da je mrzite i shvatili ste da svaki čovjek ima pravo na svoje mišljenje. Rekli ste iskreno: “Oprosti” ….
Međutim, iako je prijatelj prihvatio ispriku, nešto je bilo izgubljeno u vašem odnosu. Druženje ipak više nije kao prije, nestalo je potpuno zadovoljstvo i opuštenost u zajednički provedenim trenucima. Potpunog povjerenja nije više bilo.
Izgovorene grube riječi mogu povrijediti i vas i drugu stranu jako, iako vam to može djelovati nebitno i beznačajno, kao što je: “Baš ti ta frizura loše stoji” …
Ovakve situacije možete izbjeći jednim zlatnim pravilom: Uvijek razmislite prije nego što progovorite!
Ako vam se frizura baš ne sviđa, recite “Nisam se navikla na tvoju novu frizuru, pričekaj da te malo češće viđam, pa ću ti reći …”
Riječi su jedan od instrumenata na temelju kojih gradimo svijet! Duhovno svjestan iskaz ima ogromnu duhovnu snagu.
Zvuk izgovorene riječi može promijeniti stvar kao i sama svijest o njima.
Sve oko nas, svaki čovjek i svaka stvar sastoji se od titrajuće energije koja se mijenja u jedinstvenom poretku vibracija. Znanstvenici nam govore da sve ima svoj zvuk i sve vibrira i ima vlastitu vibraciju. Zvučne vibracije utječu na materiju.
To možemo vidjeti iz jednog eksperimenta: Prevlačenjem gudala preko ruba metalnih pločica po kojima je bio posut pijesak, dobivale su se geometrijske figure kao posljedica vibriranja materijala. Znači li to da riječi koje svakodnevno izgovaramo posredno poprimaju fizički oblik u našim tijelima i sudjeluju u stvaranju životnih okolnosti?
Sjetite se. Što se događa s vašim licem i tijelom kada izgovorite nešto lijepo? A kada se ljutite? Kako se osjećate kada vam se obraća netko tko se ljuti na vas ili vas vrijeđa ili kada nešto od vas očekuje? Često čujete: “Kada mi je to rekao, kao da mi je lupio šamar”!
Ono što bismo dodali, s posebnom ljubavlju je da je vrlo važno kako se obraćate svojoj djeci, posebno kada su mala, jer ona neselektivno primaju vaše riječi i to utječe na stvaranje navika da se i oni tako ponašaju, jer vi ste sada i uvijek njihov uzor! Promatrajte svoju djecu kako se ponašaju i vidjet ćete sebe u ogledalu! Djeca su također jednim dijelom vaš umjetničko djelo, da li vam se to djelo sviđa?
“Kad jednom nešto izgovoriš, ni najbrži konj ne može stići tvoje riječi” Horacije
Zato, radite na odvikavanju da loše govorite i izgradit ćemo sebi vremenom, drugačiji i čudesan svijet.
wellbeingacademy.net