PUŠTANJE

Nekad je teško pustiti. Ljude, osećaje, ljubimce, bol...

                   Mi smo dužni da zastupamo sami sebe, ono što stvarno osećamo, da pokaŽemo kakvi smo u suštini, bez obzira na mišljenje sveta.

                   Na dan kada je moj otac napuštao ovaj svet, sedela sam na krevetu pored njega, držeći ga za ruku. Bio je tu, ali kao da nije. Očiju otvorenih, ali kao da je gledao nešto što mi ostali nismo mogli videti i ja sam osetila njegovu potrebu da ode. Ali se držao ovog sveta. Zato što je obećao. Obećao je svojoj porodici da će se boriti protiv raka, da će učiniti sve da ozdravi. Ali njegova duša je završila svoju misiju ovde. Njegov posao je bio završen i njegova Suština je žudela  da se vrati u Večnost i da se odmori. To sam uvidela tokom poslednje nedelje dok sam sedela pored njega i gledala ga. Video je oblike, čuo pesme, šaputao i ja sam znala da je spreman za odlazak. Probudio se iz neke vrste dubokog sna, okrenuo glavu prema meni i rekao: “Toliko je lepo .. divno..“

                   Znala sam o čemu govori. Imao je vizije tih dana, vizije prijatelja i porodice koja ga čeka s one strane, pokazujući mu Zemlju večitog leta koja ga čeka i gde je dobrodošao.

                   Toga dana,  poslednjeg na ovom svetu za njega, promenila sam svoje molitve. Prestala sam da molim Boga da ga pusti da ostane sa nama i živi. Molila sam Boga da učini ono što je najbolje za mog oca, šta god to bilo. Shvatila sam da patim zbog njegove patnje i svog straha kako ću dalje bez njega. Bila sam sebična i shvatila da moram da ga oslobodim. Nagla sam se, poljubila mu čelo i rekla: “Idi , tata. Ako te zovu, treba da ideš. Mi ćemo biti dobro. Volim te.“ Mama je uradila isto i desilo se nešto vrlo čudno, okrenuo je glavu i pogledao me s ogromnom ljubavlju, još je u meni taj osećaj. Tada je pogledao mamu i svog brata i „prešao“.

                   Bilo je to iskustvo koga sam se uvek plašila, strah od toga kako ću kad mi umru roditelji, panika da ću biti „ostavljena“. Ali sada sam osećala nešto čudno, nešto neočekivano usred tuge i bolnog shvatanja da on, onakav kakvog smo ga znali, više nije tu, osetila sam OLAKŠANJE. Što je miran, što ga ne boli i što nema straha.

                   Čekao je da ga pustimo i da mu to bukvalno saopštimo. Bio je spiritualan, zamolili smo ga da nam javi da je dobro kada pređe tamo, nikada nismo ni sumnjali da mu neće biti dobro. Ono što je bilo teško bilo je upravo to PUŠTANJE, jer je za to potreban veliki napor i duboko shvatanje života i smrti i kako UNIVERZUM dela.

                   Srećna sam što mogu da kažem da je moj otac komunicirao sa mnom posle svog prelaska u Večnost, a neverovatan je bio njegov izbor reči pri opisu svog odlaska.

                   Obratio mi se preko divnog medijuma, rečima koje nikad neću zaboraviti: “Tvoj tata kaže da si mu pomogla da pređe. Poljubila si ga i podstakla da ide. I rekla si da ga voliš. To je bio trenutak puštanja i on je prešao na onu stranu.“

                   Puštanje je teško, ali i olakšavajuće. U svakoj situaciji, sa bilo kim, ne mora biti smrt u pitanju, nju sam iskoristila kao najdrastičniji primer, pošto sam nedavno imala i druge gubitke i pomogla drugima da se izbore uz pomoć mog ličnog iskustva.

                   Ljudi dolaze i odlaze, ostavljaju trag ili ne, ali mi treba da cenimo svakoga od njih, i kada naučimo svoju lekciju ili oni nauče nešto od nas, dešava se da treba da se povučemo. Ne mora da bude tako, ali slušajte svoju dušu. Njenom šapatu uvek treba da verujete. Ako nekoga pustite ne znači da prestajete da ga volite, to samo znači da više niste na istoj frekvenciji, a to nije ničija krivica. To je jedan od načina kako raste duša. Puštanje može da pomogne ozdravljenju i vas samih i drugih. Zahvalite im na nekadašnjem prisustvu u vašem životu, za ono što ste naučili, blagoslovite ih i  oslobodite.

                   Ovde smo jako kratko. Iskustva koja doživljavamo i ljudi koje srećemo su dragoceni za razvoj naše duše. Put kojim idemo može da bude divan, ako pažljivo osluškujemo, povremeno se osvrnemo oko sebe  da se zadivimo novom danu koji se rađa. To se mi svakodnevno rađamo sa Suncem i mi sami osvetljavamo svet svojom jedinstvenom lepotom.

                   Završiću divnim stihovima jedne pesme:

„Neka svaki izlazak Sunca bude radost

Kao i njegov zalazak

Predajem se bez ograničenja

Bez objašnjenja

Bez pitanja ZAŠTO

Sve upijam i puštam da teče kroz mene

Puštam muziku da govori,

Puštam muziku da govori“.