ILUZORNO JA

Reč „ja" u sebi sadrži najveću grešku i najdublju istinu, zavisno od toga kako je upotrebljavate. U konvencionalnoj upotrebi, ne samo da je to jedna od najčešće korišćenih reči u svakom jeziku (zajedno sa srodnim rečima poput „meni", „moje", „mene" i „ja lično") nego je i jedna od onih koje navode na pogrešno tumačenje. U normalnoj svakodnevnoj upotrebi, „ja" sadrži iskonsku grešku, pogrešnu percepciju onoga što vi jeste. Iluzorni doživljaj identiteta. To je ego. Taj iluzorni doživljaj o sebi je ono za šta je Albert Ajnštajn, osoba koja je imala uvid ne samo u stvarnost prostora i vremena nego i u ljudsku prirodu, koristio termin „optička iluzija svesti". To iluzorno „ja" potom postaje osnov za sve ostale interpretacije ili, tačnije, za pogrešne interpretacije stvarnosti, svih procesa razmišljanja, interakcija i međusobnih odnosa. Vaša realnost postaje odraz prvobitne iluzije. Dobra vest je da ako prepoznate iluziju kao takvu, ona se razgradi. Prepoznavanje iluzije je istovremeno i njen kraj. Njen opstanak zavisi od vašeg pogrešnog verovanja da ona predsta¬vlja stvarnost. Razumevanjem onoga što niste, vaša prava stvarnost izlazi na površinu. To je ono što će se desiti ako budete nastavili da polako čitate ovo i naredno poglavlje, koja govore o mehanizmu lažnog „ja", koje nazivamo egom. Dakle, kakva je priroda tog iluzornog „ja"?

Ono na šta obično mislite kada kažete „ja" nije ono što vi zaista jeste. Monstruoznim činom redukovanja, beskonačna dubina onoga šta predstavljate, u vašem umu je pogrešno zamenjena zvukom koji proizvode glasne žice ili mišlju o „ja" i o svemu ostalom s čim se „ja" identifikovalo. Na šta se onda „ja" i srodne reči („meni", „moje", „mene") zapravo odnose?

Kada nauči da niz glasova koje proizvode glasne žice njegovih roditelja predstavljaju njegovo ili njeno ime, dete počinje da izjednačava tu reč, koja u umu postaje misao, s onim što je on ili ona.

U toj fazi pojedina deca na sebe ukazuju u trećem licu. „Džoni je gladan". Ubrzo nauče magičnu reč „ja" i izjednače je sa sopstvenim imenom, koje su pre toga izjednačili sa sobom. Potom i ostale misli dolaze i spajaju se s prvobitnom „ja-mišlju". Sledeći korak su misli o „meni" i „mojem", koje označavaju stvari koje su na određeni način sastavni deo „ja". To predstavlja identifikovanje s objektima, što podrazumeva da dajete identitet stvarima, tj. mislima koje predstavljaju stvari, ispunjavate ih doživljajem sopstvenog „ja", i na taj način uzimate njihov identitet. Kada se „moja" igračka polomi ili je neko uzme, pojavi se duboka patnja. Ne zbog očigledne vrednosti koju poseduje ta igračka - dete će ionako ubrzo izgubiti interesovanje za nju i zameniće je drugim igračkama, drugim objektima - nego zbog misli o „mojem". Igračka je postala deo detetovog doživljaja sebe, deo detetovog „ja".

I kako dete raste, prvobitnoj ,,ja-misli" pridružuju se i druge misli; identifikuje se s polom, ličnim stvarima, telom doživljenim čulima, nacionalnošću, religijom, zanimanjem. Drugi pojmovi s kojima se „ja" poistovećuje su uloge: majka, otac, suprug, supruga itd, koje predstavljaju akumulirano znanje ili mišljenja, ono što nam se dopada i ne dopada, i stvari koje su se desile „meni" u prošlosti, sećanja o kojima su misli koje dalje definišu moj doživljaj o sebi u vidu „mene i moje priče".

Ovo su samo neke od stvari iz kojih ljudi izvlače svoj doživljaj identiteta. One ne predstavljaju ništa više do misli koje na okupu održava činjenica da su zaodenute doživljajem sopstvenog „ja". Ono na šta obično mislite kada kažete „ja" jeste mentalna tvorevina. Ili preciznije: veći deo vremena niste vi taj koji govori kada kažete ili mislite „ja" - govori određeni deo te zamišljene tvorevine, egoično „ja". Čak i kad bude došlo do buđenja, i dalje ćete koristiti „ja", ali će ono dolaziti iz mnogo dubljeg mesta unutar vas.

Većina ljudi se i dalje poistovećuje s neprestanim tokom uma, s nagonskim razmišljanjem od kojeg se većina ponavlja i koje je besmisleno. Ne postoji „ja" koje je razdvojeno od njihovih procesa razmišljanja i emocija koje ih prate. To znači biti duhovno nesvestan. Kada im se skrene pažnja na to da u njihovoj glavi postoji glas koji nikad ne prestaje da govori, oni upitaju: „Kakav glas?" ili ljutito poriču sve, što naravno i jeste glas, jeste onaj koji razmišlja, jeste neopaženi deo uma. Skoro da se na njega može gledati kao na entitet koji ih je opseo. Pojedini ljudi nikad ne zaborave trenutak kada su prvi put razdvojili sebe od svojih misli i time nakratko doživeli promenu identiteta, od onog momenta kad su bili sadržaj svog uma do onoga kad su postali svest u pozadini. Nekima se to dešava na tako suptilan način da jedva i primete, ili samo primete upliv radosti u njihov unutrašnji prostor, a da nisu svesni razloga.

SADRŽAJ I STRUKTURA EGA

Egoični um je u potpunosti uslovljen prošlošću. Njegovo uslovljavanje je dvostruko: sastoji se od sadržaja i strukture. U slučaju deteta koje vrišti od boli jer mu je igračka oduzeta, igračka predstavlja sadržaj. Ne može se zameniti nijednim drugim sadržajem, nijednom drugom igračkom ili objektom.

Sadržaj s kojim se poistovećujete uslovljen je vašim okruženjem, odgojem i kulturom koja vas okružuje. Bez obzira na to da li je dete bogato ili siromašno, da li je igračka u obliku životinje napravljena od komada drveta ili je reč o nekoj sofisticiranoj elektronskoj napravi, ne postoji nikakva razlika sve dok je igračka povezana s patnjom koja je prouzrokovana njenim gubitkom. Razlog za tako intenzivnu patnju skriven je u reči „moja", i on je strukturalan. Nesvestan nagon za tim da se ojača nečiji identitet putem povezivanja s objektom ugrađen je u samu strukturu egoičnog uma. Jedna od najvažnijih struktura uma pomoću koje ego izlazi na površinu je identifikacija. Reč „identifikacija" izvedena je od latinskih reči idem, što znači „isti" i facere, što znači „činiti". Kada se identifikujem s nečim, ja to „činim istim". Istim kao šta? Kao ja. Ispunjavam ga sopstvenim doživljajem koji imam o sebi i na taj način ono postaje deo mog „identiteta". Jedan od najosnovnijih nivoa identifikovanja je identifikovanje sa stvarima: moja igračka kasnije postaje moj automobil, moja kuća, moja odeća itd. Pokušavam da se pronađem u stvarima, ali nikad ne uspevam u tome i završavam izgubljen u njima. To je sudbina ega.

IDENTIFIKOVANJE SA STVARIMA

Ljudi iz marketinških agencija dobro su upoznati s činjenicom da, ako žele da prodaju ljudima nešto što im nije zaista potrebno, moraju ih ubediti da će to doprineti načinu na koji se vide ili načinu na koji ih drugi vide, drugim rečima, moraju doprineti njihovom doživljaju njih samih. To postižu tako što, recimo, kažu da ćete se isticati u masi ako koristite određeni proizvod, što implicira da ćete tako postati potpunija osoba. Ili mogu da u vašem umu stvore vezu između proizvoda i poznate osobe, ili mlade, privlačne i naizgled srećne osobe. Čak i fotografije starih ili preminulih poznatih ličnosti iz vremena kad su bili na vrhuncu svoje slave dobro služe toj svrsi. Neizgovorena pretpostavka je da time što kupite taj proizvod, putem magičnog čina prilagođavanja, vi postajete kao oni ili bar nešto nalik njima. U velikom broju slučajeva ne kupujete proizvod nego „pojačivač identiteta". Firmirani predmeti su pre svega kolektivni identiteti koje prihvatate. Oni su skupi, te samim tim i „ekskluzivni". Kad bi svako mogao da ih kupi, onda bi oni izgubili svoju psihološku vrednost i od njih bi ostala samo njihova materijalna vrednost, koja retko kad dostiže i deo cene koju ste platili za njih. Stvari s kojim se neko identifikuje variraju od osobe do osobe i zavise od godina, pola, primanja, društvene klase, mode, kulture koja ih okružuje itd. Ono s čim se vi identifikujete u vezi je sa sadržajem, dok je nesvesni nagon da se identifikujete s nečim strukturalan. To je jedan od najosnovnijih načina na koje egoični um funkcioniše.

Paradoksalno, ono što produžuje život takozvanom potrošačkom društvu jeste činjenica da pokušaji da se ljudi pronađu u stvarima ne daju rezultate. Zadovoljenje ega je kratkog veka i vi nastavljate da tražite više, kupujete više, trošite više. Naravno, u fizičkoj dimenziji u kojoj naše površno „ja" obitava, stvari su neophodan i neizbežan deo naših života. Potreban nam je prostor za življenje, odeća, nameštaj, alat, prevozno sredstvo. Takođe, u našem životu postoje i stvari koje cenimo zbog njihove lepote ili kvaliteta. Treba da odamo počast svetu stvari, ne da ga preziremo. Svaka stvar se odlikuje Postojanjem, i predstavlja privremeni oblik koji svoje korene pronalazi unutar bezobličja jedinog Života, izvora svih stvari, svih tela, svih oblika. Kod većine starih kultura, ljudi su verovali da sve, čak i takozvani neživi objekti, poseduju duh u sebi, i u tom smislu bili su bliže istini nego što smo mi danas.

Kada živite u svetu koji je otupeo od silnih mentalnih apstrakcija, više ne možete da osetite živost univerzuma. Većina ljudi ne živi u pravoj stvarnosti nego u zamišljenoj. Ali ne možemo odavati počast stvarima ako ih koristimo da bismo ojačali svoj doživljaj sebe, tj. ako pokušavamo da pronađemo sebe u njima. To je upravo ono što ego radi. Ego-identifikacija sa stvarima tera nas da se vežemo za stvari i postanemo opsednuti njima, što za uzvrat stvara potrošačko društvo i ekonomske strukture u kojima je jedina jedinica napretka još više. Nekontrolisana težnja ka posedovanju nečega u još većoj meri, težnja ka beskonačnom rastu predstavlja disfunkcionalnost i bolest. To je ona ista vrsta disfunkcionalnosti koju manifestuje kancerogena ćelija, čiji je jedini cilj da se uveća, nesvesna činjenice da će time dovesti do sopstvenog uništenja jer uništava organizam čiji je deo. Pojedini ekonomisti su toliko privrženi terminu rasta da jednostavno ne mogu da se odvoje od te reči, pa čak i vreme recesije nazivaju „negativnim rastom".

Ogroman deo ljudskog života protraćen je na opsesivnu preokupiranost stvarima. Iz tog razloga, jedno od najvećih zala našeg vremena je proliferacija objekata. Kada više niste u stanju da osetite svoj život, velika je verovatnoća da ćete pokušati da ga ispunite stvarima. Kao duhovnu vežbu predlažem da preispitate svoju vezu sa svetom stvari putem samoposmatranja, i da poseb¬no obratite pažnju na one koje oslovljavate s ,,moj/a". Potrebno je da budete oprezni i u potpunosti iskreni ako želite da saznate, na primer, da li je vaš doživljaj sopstvene vrednosti povezan sa stvarima koje posedujete. Da li određene stvari izazivaju profinjeni osećaj važnosti ili superiornosti? Da li to što ih ne posedujete čini da se osećate inferiornim u odnosu na one koji imaju više od vas? Da li povremeno spominjete stvari koje posedujete ili ih pokazujete kako biste uvećali sopstveni osećaj vrednosti u nečijim očima, a samim tim i u svojim? Da li se osećate ogorčeno, besno ili poniženo ako neko drugi poseduje više od vas ili onda kada izgubite nešto veoma vredno?

Izvor: “Nova Zemlja” Eckhart Tolle

Priredio: Milan Bojić

 

Ovaj tekst možete čitati i u aprilskom broju magazina Nova Svest

EFT - Tehnike Emocionalne Slobode

EFT, odnosno Tehnike Emocionalne Slobode,  pripada jednoj novoj oblasti koja se zove energetska psihologija.  Zbog načina na koji se tehnika izvodi, zovu je i emocionalna akupresura ili psihološka akupresura. Suština tehnike je u mentalnom povezivanju sa tačnim aspektom onoga što kreira energetski poremećaj u telu, a to često osećamo kao emociju ili bol ili neku drugu fizičku senzaciju. Dok smo tako povezani sa specifičnim aspektom problema koji stvara energetski poremećaj, vrhovima prstiju stimulišemo tj. tapkamo po bioaktivnim, akupunkturnim tačkama. Stimulacija tapkanjem je neophodan deo procesa, ali nije suština. Kod pravilne primene tehnike dolazi do brzog podešavanja energetskog toka u energetskim meridijanima dok smo pažljivo mentalno podešeni na ono što je u osnovi problema. Na ovaj način se uspostavlja tesna veza između uma i tela.

Činjenica da se tehnika izvodi tapkanjem vrhovima prstiju, često dovodi do zaključka da je tehnika laka i jednostavna. To je tačno kada se radi na jednostavnim temama koje nemaju dubinu, ili širinu, ali pravi umetnički deo tehnike se vidi tek kada se odmaknemo od ovakvog površinskog rada. Zato i kažemo da je EFT kao prelepi pijanino, a kakva muzika izlazi iz njega određeno je veštinama onog ko proizvodi tu muziku. Sve ima svoje mesto i stepen znanja, a iskustvo određuje šta je moguće postići u rukama korisnika.

Oblasti primene i za koga je EFT

EFT je zapčeo svoj put od rada na emocijama svih vrsta, uključujući i ekstremne intenzitete poput fobija i anksioznosti. Iskusni praktičari danas mogu na ovaj način u potpunosti razrešiti najveći broj paničnih napada u 15-25 tretmana, u proseku, i time postići ono što je do nedavno samo moglo da se kontroliše do određenog stepena stalnim i doživotnim uzimanjem lekova.

Zatim se shvatilo da mnoga ograničavajuća uverenja nastaju od zaglavljenih emocija pa se proširila i usavršila primena na tom nivou. Postaje sve poznatije i široj javnosti da sami kreiramo svoju realnost i u tome su naša lična uverenja ključ. Danas je rad  na ograničavajućim uverenjima vrlo česta primene EFT-a.

Usputno su se razvile mnoge tehnike u okviru samog modaliteta EFT-a koje danas omogućavaju bezbedno rešavanje trauma jer je najveći strah psihoterapeuta mogućnost retraumatizacija koja može biti opasnija od same traume. Neverovatno je da je osoba nakon dobro rešene traume u stanju da priča o svakom segmentu nekadašnje traume, bez toga da je to emocionalno dotiče.

eft tacke

Još uvek srećem psihoterapeute koji to smatraju nemogućim i  veruju da je trauma potisnuta, počišćena pod tepih. Verujte da nije, nego je u potpunosti isprocesovana u samom korenu nastanka.

I tako se primena počela širiti na mnoge oblasti jer su emocije i uverenja deo svakog segmenta života. Na svu sreću, imamo sada i veoma efikasan način rešavanja svih stresova i blokada koje nas sputavaju da idemo napred, a potiču sa emocionalnog i mentalnog nivoa – u oblasti dostignuća u životu, ljubavi, zdravlju, poslu, sportu, roditeljstvu...

Ko sve može da koristi EFT?

Praktično svako na nekom nivou. Čak i deca mogu da ga koriste, naravno na najjednostavniji način.

Oblast samopomoći je neiscrpna, ne samo kada se radi o rešavanju mnogih emocionlnih situacija, limitirajućih uverenja, bolova... nego  u oblasti ličnog i duhovnog razvoja na koji sve više mnogi obraćaju pažnju. Kao i   svuda, od stepena znanja i veština zavise i rezultati. Ima i onih problema koje ne možemo rešiti sami, nego nam treba profesionalna pomoć nekog ko je iskusan u oblasti u kojima vam treba pomoć.

Najčešće profesije koje mogu znatno olakšati i unaprediti svoje rezultate uvodjenjem EFT-a u svoju praksu ili saradnjom sa licenciranim EFT profesionalcem su sledeće

Medicinski radnici, uključujući bolničarke, lekare i zubare mogu pomoći svojim pacijentima da umanje bolove, a često i da bolovi potpuno nestanu, zatim da uklone različite strahove – od inekcija, anestezije, operacije, bolova, ishoda stanja... Takođe se mogu rešavati i emocionalni koreni zdravstvenih problema, usled čega se vraćaju vitalne snage organizma koje podržavaju samoisceljenje jer su uklonjene blokade samoisceljenju. Mnogi slučajevi su proglašeni kao spontana remisija ili je dato neko drugo objašnjenje koje isto znači – problem neobjašnjivo izčezao. Naše nerešene negativne emocije velikim delom doprinose nastajanju fizičkog bola i bolesti.

Psiholozi i psihoterapeuti mogu na mnogo dubljem nivou rešavati probleme klijenata i mnogo brže nego ikada do sada. EFT se pokazao za 3 do 5 puta bržim od CBT, a postignute promene su i na dubokom energetsko-emotivnom nivou, ne samo na spoznajnom.

Napredni psihoterapeuti u svetu kažu da je EFT božiji dar za njihovu struku jer se izbegavaju posledice uticaja rada sa klijentima na samog terapeuta (transference).

Pored toga, sa znalačkim radom se u potpunosti može eliminisati retraumatizacija koja još uvek postoji kao element velikog rizika u radu sa traumama.

Fizioterapeuti mogu pomoći svojim pacijentima da povećaju raspon pokreta posle povreda i znatno ubrzaju proces oporavka.

Treneri i sportski psiholozi mogu pomoći pojedincima i timovima da postignu bolje rezultate.

Razne druge Coaching profesije mnogo lakše dobijaju trajne rezultate.

Pedagozi i nastavni kadar mogu pomoći mladim generacijama da se oslobode strahova, emotivnih naboja i limitirajućih stavova i verovanja koja sputavaju pravilan razvoj njihove ličnosti.

Alternativna lečenja mogu da se kombinuju sa tehnikom emocionalne slobode. Nakon tretmana tehnikom emocionalne slobode određeni nivoi rada postaju dostupni nekim terapijama kojima do tada nisu bili. Homeopate koje koriste EFT smatraju da im to omogućava mnogo efikasniji rad.

Takođe, NLP (neurolingvističko programiranje) je  mnogo efikasnije kada se kombinuje sa EFT. Sve se može kombininovati i ne isključuje se primena ni jednog metoda, bez obzira što deluje na isti nivo našeg bića. Npr. ako neko koristi homeopatiju, ne znači da mu EFT tretmani nisu potrebni jer imam i homeopata među svojim klijentima.

Korporativni svet – za redukciju stresa, boljih međuljudskih odnosa i poboljšanje komunikacije, a time i bolje produktivnosti. U ovoj oblasti postoje brojne mogućnosti primene.

eft

Kako su to zdrastveni problemi povezani sa emotivnim nivoom organizma?

Danas čak i konzervativna Američka Medicinska Asocijacija prihvata da  85 zdravstvenih problema kreće sa emotivnog nivoa. Mnogi smatraju da je taj procenat i veći. Do sada se najveći akcenat stavljao na ishranu i genetiku, a emocionalni, mentalni i energetski nivo je bivao totalno zanemaren. Naše telo ima ne samo fizički nivo egzistencije, nego i energetski nivo tj. emotivni nivo, mentalni nivo i duhovni nivo. Sve je povezano i svaki nivo utiče na sve ostale. Treba što više težiti balansu na svim nivoima.

Da bi bolje shvatili tu vezu emotivnog i fizičkog, pomislite samo na vreme kada ste bili psihički napeti. Automatski osetite neku tenziju i na fizičkom nivou. Tada se i mišići zgrče, niste opušteni. Nekada nastane i bolno stanje. Kada ste duže vremena ili češće izloženi istoj vrsti stresa, naprosto vam poraste osetljivost na određene stresne teme i u nekom momentu se prelije puna časa i javi se određeno zdravstveno stanje. Ovo je vrlo grubo objašnjenje. EFT međutim ne zalazi u ovu tematiku, nego se bazira na balansiranju energetskih poremećaja koji su prouzrokovani prvenstveno emocionalnim i mentalnim nivoom našeg bića.

Od čega zavisi koliko brzo se nešto može rešiti primenom ove tehnike?

Uspeh, a i brzina rešavanja neke teme primenom „tapkanja“ zavisi prvenstveno od kompleksnosti problema na kom se radi stepena znanja i iskustva onog ko primenjuje tehniku individualne brzine procesovanja komplementarnih znanja relevantnih za temu na kojoj se radi

Da bi bolje stekli prve utiske o mogućnostima tehnike, pogledajte www.TehnikaEmocionalneSlobode.com gde možete dobiti šemu tačaka za „tapkanje“ a isto tako i besplatne edukativne video materijale za koje mnogi kažu da su im bili životna prekretnica.

Ako želite da naučite ovu revolucionarnu tehniku koja brzinom munje osvaja svet, proverite da je vaš odabrani trener akreditovan i sertifikovan od strane renomirane priznate svetske EFT organizacije, kao i da je u režimu redovne EFT supervizije.

Autor: Jasmina Kovačev

www.TehnikaEmocionalneSlobode.com

EFT ekspert, akreditovan i sertifikovan EFT Master trener profesionalne EFT organizacije AAMET

Coach za postizanje vrhunskih dostignuća

Ako ovo uradite, srešćete ljubav svog života

Svako od nas ponekad je zarobljen u začaranom krugu prazne svakodnevice, patnje, mučnih odnosa i opterećujućih obaveza i svakome je ponekad potrebno malo mudrosti da svoj život vrati na pravi put.

Čovek je pitao mudraca: "Kako da izađem iz začaranog kruga prazne svakodnevice u kojoj nema ni ljubavi ni sreće?"

Mudrac mu je odgovorio: "Iz kruga možeš izaći samo na onom mestu gde se spajaju početak i kraj!"

Čovek se duboko zamislio i krenuo u potragu za mestom gde se nebo spaja sa zemljom, ali horizont je uvek bio na istoj udaljenosti. Umoran od svega, seo je na obalu okeana, misleći da je stigao do kraja sveta. Reči mudraca odzvanjale su mu u glavi.

Dugo je sedeo na obali posmatrajući sunce i oblake, a noću mesec i zvezde i konačno je video svoju prošlost i budućnost kako se stapaju u sadašnjem trenutku i oblikuju njegov život.

Znao je odgovor. Ne postoji mesto na svetu gde se počeci spajaju s krajevima, ali na svakom mestu kraj se uliva u novi početak u jednom određenom trenutku.

Ponovo je potražio starca koji ga je uputio ka horizontu, odlučan u nameri da ovlada vremenom i sazna u kom trenutku može da se oslobodi loše sreće.

Čovek je pitao mudraca: "Sada znam gde se spajaju početak i kraj, šta treba da radim?"

Mudrac je odgovorio:

"Ako je tvoja prošlost ispunjena patnjom, sačekaj trenutak kad sunce na horizontu krene da se penje i tada ostavi svu patnju iza sebe.

Ako si u prošlosti bio rob loših navika, sačekaj da sunce krene da se penje i u naredna tri dana radi samo ono što želiš da radiš do kraja života.

Ako je tvoja prošlost ispunjena mučnim odnosima, tada potraži neke nove ljude i kreni s njima u svoju budućnost, a sve ostale ostavi iza sebe i ne gledaj unazad.

Ako u tvom životu nije bilo radosti, tada uradi bilo šta što će te učiniti srećnim, koliko god da je to mala stvar, ona će se proširiti na celu tvoju budućnost.

Ako u tvom životu nije bilo ljubavi, u tom trenutku s čežnjom pogledaj u sunce i srešćeš ljubav svog života."

Čovek se zahvalio i otišao svojim putem. Nikada više nije posetio mudraca.

Neka vaše stare muke ostanu iza vas, ponesite samo ono čime želite da ispunite svoju budućnost. Ako to uradite, srešćete ljubav svog života!

Barem tako kaže stara legenda o čoveku i mudracu.

Izvor: web-tribune.com

Život počinje izvan komforne zone

Kada krenemo na put razvijanja svesti, neminovno ćemo ubrzo naići na pojam „komforna zona“.  Svetski poznat pisac Nil Donald Volš autor je jedne od mojih najomiljenijih misli - „Život počinje izvan komforne zone.“

A šta je ona uopšte? Komforna zona je naizgled sigurni mentalni prostor u kome nam se čini da nas ništa ne može povrediti. Ali, u tom prostoru nalaze se strah, depresija, odlaganje i čekanje srećnijeg života. Izvan njegove granice nalaze se neustrašivost, obilje, uspeh, ispunjenost, samopouzdanje, sloboda... To je nevidljiva granica koju često ne smemo da pređemo, jer se iz nekog razloga, plašimo. Najčešće je to osuda sredine. Evolutivna psihologija kaže da nam je taj strah urođen i da nam je mišljenje drugih jako važno, kako nas ne bi odbacili. U vreme pračoveka, izbacivanje iz plemena značilo je i gotovo sigurnu smrt. Dakle, strah od izlaska iz komforne zone je u stvari, strah od smrti. Ono što se promenilo, a što naši instinkti još uvek ne uspevaju da isprate, je da više ne živimo u takvom svetu i da su veoma male šanse da sutra nećemo imati šta da pojedemo i budemo pod nekim sigurnim krovom, kao i da nas sabljasti tigar neće sačekati u nekom mračnom delu šume. Najveći broj nas nikada ne postane svestan toga i živi život po unapred uhodanom obrascu, gde mu se pričinjava da ima kontrolu.

Život u zapadnoj civilizaciji uči nas da je sreća neko statično stanje, gde se dešavaju samo lepe stvari, nema problema, sve nam sa lakoćom polazi za rukom i dešava se baš ono što mi mislimo da će nam se svideti. Verujemo da takav život vode srećni ljudi i nadamo se da  će, kada se okolnosti konačno i nama osmehnu,  i naš život biti miran i srećan. Međutim, to se kosi sa svim prirodnim zakonima, jer, ako znamo da je sve energija i da se ona uvek kreće, znamo i da je jedina stvar koja je stalna, upravo promena. I zaista, ako u životu, na kratko i dođemo do tog stanja, taman se nekako sve umiri i pomislimo kako mirno možemo da uživamo u životu, neminovno se dogodi nešto što nas u potpunosti izbaci iz ravnoteže, a mi onda grozničavo pokušavamo da se vratimo u prethodno stanje.

Isto je doživeo i Buda, kome su u detinjstvu servirane samo naizgled divne stvari. Od njega su bili sakrivani stari, bolesni ljudi, tuga, plač, glad, patnja, smrt. Tek kada je uspeo da napusti dvor, shvatio je da je živeo u potpunoj iluziji, a potom je krenuo na svoj veličanstveni put buđenja. Dakle, možemo da živimo kao do sada ili da shvatimo da je ta servirana slika veoma loš koncept. Ostaje nam još „samo“ da se probudimo iz kolektivnog sna, kompletno promenimo shvatanje o životnoj sreći i shvatimo da je sve proces, da se sve menja u svakom trenutku, pa i mi sami. 

   

Naravno, strah od promene je vrlo snažan i izuzetno čest. Američki psiholog Wyatt Woodsmole govori o tome, nazivajući ga paradoksom lične evolucije.

Evo jednog zanimljivog događaja iz njegove prakse. Na seansu mu je stigla prijateljica i zamolila da joj reši problem. Rekla mu je da bi volela da se bavi određenom aktivnošću. On je na to odgovorio „Odlično! Ako hoćeš da se baviš time, moraš prvo da počneš da radiš ovo.“ Međutim, njen odgovor je bio „Ali, ne želim to radim, jer to nisam ja!“

Naravno, ovo se desilo njoj, a niko od nas ne bi tako odgovorio, zar ne? Da je Albert Ajnštajn prisustvovao tom razgovoru, verovatno bi joj bez mnogo zadrške rekao da je ludost raditi stvari na isti način i očekivati drugačije rezultate. I upravo tu leži odgovor šta je potrebno da činimo, kako bismo postali najbolja verzija sebe. Da bismo dobijali drugačije rezultate, moramo raditi drugačije stvari. Da bismo se promenili, treba svesno da radimo ono što „nismo mi“. Pošto je sve već u nama, treba postati svestan da neki naši delovi moraju umreti, kako bi drugi delovi živeli. I nije dovoljno biti „ne mi“ samo jednom, već, ako želimo da evoluiramo, treba da budemo „ne mi“ kontinuirano, tokom čitavog života.

Ali, kako se menjati, u kom smeru? Sada bismo mogli sebi da postavimo sledeća pitanja:

Gde u svom životu osećam toliki komfor da to ne mogu da promenim?

Gde bih želeo da budem, ali ne uspevam da se motivišem kako bih tamo i stigao?

Gde sam blokiran i ne uspevam da nađem prolaz?

Zašto želim da se izmenim na bolje?

Sada pokušajmo da sebi damo potpuno iskrene odgovore i pred nama će se pojaviti jasne smernice kuda treba da idemo. Male, svesne izmene u ponašanju koje vode u tom smeru, garantuju nam da ćemo biti zadovoljniji sobom. Treba da obratimo pažnju na verovatno najčešći mogući ljudski izgovor: „Mogao bih to kada bih želeo“. On nas sprečava da dobijemo prednost nad verzijom nas od juče.  Inače, nauka kaže da su upravo nova ponašanja za nas veoma važna, i da se u tim situacijama u mozgu stvaraju nove veze među neuronima, što čini da se osećamo mladim i zdravim.

Od kada sam počeo da pristupam životu na ovaj način, davao sam sebi razne ciljeve. Na fizičkom planu, odlučio sam da redovno vežbam (na početku, samo desetak minuta svakog jutra, po savetu mog legendarnog profesora fizičkog iz gimnazije). Kasnije sam sebi uveo redovno trčanje, a onda bih menjao ili broj vežbi, minuta, brzinu, vrstu vežbi, putanju ili okolinu. Na planu emocija sam bio u najvećem haosu, a verovatno sam i danas. Neke od ideja su bile da meditiram redovno, svakog dana kažem nekome koliko mi znači u životu, svesno osećam zahvalnost i zapišem to u dnevnik, zagrlim svog oca ili najboljeg prijatelja. Ono što je zahtevalo više hrabrosti, a donosilo je i veći rast, podrazumevalo je javno govorenje, komunikaciju sa nepoznatim osobama, neustrašivo ispoljavanje emocija... Na logičkom planu bih sebi zadao da čitam nešto desetak minuta, što inače ne bih, ili posetim sajt na internetu koji nikada nisam, odem na predstavu koja je potpuno drugačija od svega što mislim da volim. I svaki put bih se posle toga divno osećao, svestan da sam otkrio još neki deo sebe. Svaki put bih voleo sebe još malo više nego pre.

Međutim, uprkos svim tim lepim osećanjima, napuštanje komforne zone nije lako. Posebno, ako je to potrebno činiti do kraja života. Jer, kako se približavamo zamišljenoj granici zone, naš strah raste, a sa njim i puls, skače adrenalin, suše nam se usta, dlanovi se znoje, disanje se nekada potpuno zaustavlja, a sve to se dešava nesvesno. Naše telo nas priprema za stres koji ćemo doživeti. Kao da je onaj sabljasti tigar i dalje tu. Naravno, ovde ne mislim na skok sa litice bez padobrana, već na situacije kada se sa našim telom sve ovo dešava u svakodnevnom životu, gde ne postoje izvesne šanse za našu smrt. I upravo te signale koje telo šalje možemo iskoristiti. Sada, kada nešto poželim da učinim, a nekoliko sekundi kasnije se sa mojim telom sve ovo dogodi i um momentalno dođe do izgovora „Ma ne moram da vežbam danas, hajde drugi put", ili, "Jeste, lepa je ova devojka, ali, nije baš toliko, ma u stvari mi se i ne sviđa“, ja se zaustavim, osvestim se i u sebi se obradujem, jer, eto nove prilike da izađem iz komforne zone. Potom se setim da je hrabrost kada činimo pravu stvar iako osećamo strah i – to je to. Kada pređem tu granicu, telo šalje sve one divne hemikalije, hormone sreće i radosti u krvotok, i nagrađuje nas što smo još jednom postali „ne mi“.

I za kraj, da pređemo na praktičniji deo. Mislim da pobeđujemo u životu ukoliko kontinuirano izlazimo iz komforne zone fizički, emotivno i logički. Pozivam vas da pronađemo bar po jednu aktivnost koju bismo mogli da izvedemo u narednih sedam dana, na sva tri polja, a koja će nas sigurno izvesti iz komforne zone.  Krenimo malim koracima.

Napisao: Marko Maoduš

Ovaj tekst možete čitati i u decembarskom broju magazina Nova Svest

VRHOVNI ZAKON

Postoji jedan zanimljiv aforizam koji ide otprilike ovako:

- Na planeti Zemlji milionima godina bila je savršena ravnoteža i vladao je neopisivi sklad. Sve je funkcionisalo kako se samo poželeti može: sunce je sjalo, reke su tekle, oblaci su plovili po nebu, drveće je raslo, cveće je cvetalo, životinje su spontano živele svoje živote... i sve je do tada, do jednog trena, bilo apsolutno savršeno; a onda – onda se pojavio čovek!

  

Dalje slede tri tačke... tačnije, dalje sledi beskonačni niz tačaka...

   

Zaista, u ma kom sistemu, kao organizovanoj funkcionalnoj jedinici, sve može divno i harmonično funkcionisati, i u praktično neograničenom vremenskom periodu, ali samo pod jednim uslovom: da se u potpunosti poštuju zakoni (interesi) Celine – veće celine, kojoj i sam taj sistem, kao deo, pripada. I sve to u teoriji („na papiru“) može jako lepo izgledati i delovati, pa čak i skladno funkcionisati, no, uistinu, samo dotle dok se u praksi – u situaciji „na terenu“ – ne pojavi „destabilizujući element“. U našem slučaju, odnosno u slučaju celokupne prirode i egzistencije uopšte, jedini poznati „elemenat“ tog tipa jeste – čovek!

  

Svi mogući egzistencijalni sistemi – počev od onih prirodnih, pa preko društvenih, političkih, privrednih, ekonomskih, moralnih... i svih ostalih – u teoriji mogu biti savršeno koncipirani, i nepogrešivo utemeljeni, čak u toj meri da im se mana jednostavno ne može naći. Međutim, onoga trena kada se ma koji od tih bezgrešnih koncepata „skine sa tvorničke trake“ i položi u ljudske ruke, na neki naizgled neobjašnjiv način sve, ali pouzdano sve – nezaustavljivo polazi naopako!

Neko bi to jednostavno nazvao „lošom srećom“; neko, malo više empiričan, bi za to okrivio tzv. „Marfijev zakon“, čija tvrdnja da „sve što može poći naopako, sasvim pouzdano će i poći naopako“, stoji u savršenoj korelaciji sa zakonom entropije – koji nalaže da se protokom vremena u nekom sistemu spontano, i sasvim prirodno, nužno povećava i nivo nereda u njemu; dok će oni krajnji skeptici (a možda ujedno i surovi realisti), uz mnoštvo manje ili više validnih argumenata, prosto zaključiti da sve čega se čovek dohvati pre ili kasnije neminovno je osuđeno na propast.

  

Dopuštajući da svaka od ovih opcija može biti na svoj način prihvatljiva kao objašnjenje situacije, ipak mi, evo u trenutku dok se reči spuštaju na papir, spontano iz dubina svesti izranja slika osobe, čoveka, koja na mestu izvora kristalno bistre i čiste planinske vode pokušava da utoli svoju naraslu žeđ, no – svojim prljavim rukama! Zaista upečatljiva slika... I, može on sada, nesretnik, do mile volje kukati nad nečistom vodom, nezdravim izvorom i svojom lošom sudbinom... no, rešenja nema sve dok konačno, i jasno, ne uvidi tu notornu činjenicu, dok ne shvati tu krajnje očiglednu istinu: da njegov pravi i osnovni problem nije nigde spolja, nigde u „objektivnoj prirodi“ njegovog spoljašnjeg okruženja, već upravo u okviru same njegove „subjektivne prirode“ – njegovih sopstvenih nečistih dlanova. Tek kada reši taj problem (a da bi ga rešio mora prvo da ga ispravno sagleda i shvati pravu prirodu njegovog uzroka) onda će uz neophodni minimum ispravnog truda (dakle pozabavljen pre svega menjanjem sebe, a tek posle, eventualno, „menjanjem sveta“) biti razrešeni i svi ostali problemi. I taj put – put jedne neuporedivo šire i obuhvatnije svesnosti – je definitivno jedini put koji vodi ka svetlu šireg znanja a ne u iluziju i zabludu. Međutim; šta je to što, u našem slučaju, predstavlja te „prljave ruke“ u okviru ove naše svetovne egzistencije? Odgovor je krajnje jasan i nedvosmislen: to je naša sopstvena, zaprljana, svest.

  

covek i glakasija

Sam čovek, njegova svest, je to što daje sve boje i nijanse njegovom sopstvenom svetu. I sam čovek, u skladu sa kvalitetom sopstvene svesti, oblikuje svoj život, svoje okruženje, svoje odnose u svetu i sa svetom, i – svoju sopstvenu, a time i globalnu, realnost. Ako ta svest nije pročišćena, dakle usklađena sa istinom i stvarnošću, onda ni kvalitet njegove svesnosti ne može biti drugačiji, a tada će i sve posledice njegovog delovanja u svetu biti u potpunosti saobrazne i primerene tome. To je zakon!

  

Svet je samo ogledalo svesti, i ništa drugo; tu ne treba biti previše inteligentan pa shvatiti. Ako nam taj svet sve više i više liči na Danteov Pakao (a, uistinu, malo je reći da liči!), onda je to mnogo više pokazatelj onoga što jeste unutar nas nego onoga što jeste spolja. U ogledalu nikada ne vidimo ogledalo, već odraz sebe samog.

Na ćelijskom nivou se jako lepo može primetiti da dok god pojedinačne ćelije skladno rade u interesu veće grupe ćelija, tkiva, organa i celog organizma, odnosno dok god sam organizam (kao vrhovna celina u pogledu ma koje ćelije) obezbeđuje optimalne uslove za njihovo funkcionisanje, dotle na svim nivoima život funkcioniše savršeno, a samim tim i svaka pojedinačna ćelija ima najveći benefit. Onoga trenutka kada se u sistemu javi disbalans tada nastaju i problemi za ceo sistem, na koje on mora adekvatno i pravovremeno odgovoriti ako uopšte želi opstati. I sve je tu, uvek, savršeno međuzavisno i međupovezano.

  

Takođe, ukoliko posmatramo dinamiku klimatskih dešavanja na celokupnoj našoj planeti, možemo jasno videti kako se ogromne vazdušne mase kontinuirano premeštaju sa jednih njezinih delova na druge, i iz jednog nivoa atmosfere u druge, menjajući pritom klimatske okolnosti u okviru pojedinačnih oblasti Zemljine kugle, i iz svega toga možemo zaključiti kako su svuda, i stalno, na snazi kontinuirane promene. No ono što treba biti inteligentno shvaćeno, jeste da u globalu – na nivou celokupne planete (Celine) – promena, u tom kontekstu, prosto ne postoji; jer su svi parametri (i oni manje i oni više relevantni) i dalje u potpunosti prisutni – samo je na sceni prostorna i funkcionalna preraspodela tih činilaca, dok je njihova egzistencija, svakako, u globalu nepobitna. O njihovom „nastanku“ ili „nestanku“ može se govoriti samo u relativnim okvirima – dakle u odnosu na njihovo prisustvo u okviru „lokala“, odnosno nekog ograničenog sistema (jedne određene teritorije, kao prostorne i vremenske odrednice) – dok je istinski (dakle u globalu) takvo gledište krajnja besmislica.

  

kosmicka ravnoteza

Prema tome, ravnotežni status Celine uvek je konstanta, dok „promene“ postoje samo kao (iluzorni) koncept i samo usled odsustva šire svesnosti – usled nastojanja sagledavanja položaja nekog malog fragmenta a pritom, istovremeno, lišenog sagledavanja njegovog statusa u okviru veće celine ili Celine uopšte.

  

Imajući sve to u vidu, u stanju smo dati sasvim jasan i pouzdan odgovor na pitanje da li onda čovek, oslanjajući se na svoj strogo racionalistički um, odnosno na svoj krajnje fragmentaran, dakle relativistički, pristup sagledavanju istine (sveta, svoje stvarnosti), uopšte može imati pravu i potpunu svesnost onoga šta, i kako, zaista jeste (tog sveta, istine, stvarnosti)? – A odgovor je: ne može, dok god se bavi isključivo fragmentima, zanemarujući pritom status i interese (zakone) celine. Odnosno, može – ukoliko, jednom neuporedivo širom svesnošću od ove plitke i uobičajene, omogući sebi pronicanje u samu suštinu tih suptilnih zakona i zakonitosti po čijim skrivenim obrascima (arhetipovima) oduvek funkcioniše Celina, a samim tim i svaki njen „deo“.

   

Činjenica jeste da u Prirodi, samoj po sebi, apsolutno sve funkcioniše u savršenom redu i harmoniji; drugačije, jednostavno, ni ne može da bude. Sve u njoj oduvek funkcioniše na principu savršene ravnoteže – i to samo iz jednog jedinog, ali temeljnog i krucijalnog razloga: ona, ravnoteža, jeste vrhovni Zakon. Ona drži univerzum na okupu!

  

U pogledu toga, jednu stvar je neophodno krajnje ispravno shvatiti: onoga trenutka kada se (bilo gde, bilo kada i nebitno iz kog razloga) ravnoteža (prividno) poremeti, ne remeti se ustvari ravnoteža, kao princip (sam taj Kosmički Zakon), već se remeti isključivo unutarnji sklad samoga subjekta koji je izazvao tu prividnu neuravnoteženost. I tog istog trenutka, apsolutno bez ikakve zadrške, čitav univerzum stupa u akciju uspostavljanja prvobitne (one narušene) unutarnje ravnoteže samog vinovnika te disharmonije. U tome je poenta, a ne u nekakvoj „poremećenoj ravnoteži prirode“!

Zbog čega je to važno razumeti? Pa, pre svega zato što ćemo time, kao prvo, shvatiti da „povređujući prirodu“ i kršeći njene zakone, mi povređujemo ustvari, i pre svega, samoga sebe i dovodimo u pitanje svoju sopstvenu egzistenciju; a potom ćemo prestati da rasipamo svoju dragocenu energiju na večitu borbu sa „utvarama“ i kojekakvim iluzijama umišljenog „spoljašnjeg sveta“, i shvatićemo punu dimenziju sopstvene odgovornosti za svoj život, svoje postojanje, svoj svet i sopstvenu stvarnost. I konačno ćemo tada, negujući zdravu i prirodnu, dakle čistu svesnost, živeti u skladu sa Istinom, kao vrhovnim egzistencijalnim principom celokupnog Univerzuma.

  

Puna poenta ovog principa ravnoteže Celine jeste u sledećem: kada bismo, na primer, deo novca iz jednog džepa premestili u neki drugi, da li bi to značilo da je sada naše imovno stanje („prvobitna ravnoteža“) iole promenjeno, iliti platežna moć uistinu poremećena? Pa naravno da ne. Naša uverenost u takvu besmislicu moguća bi bila samo u slučaju da nismo svesni pune i prave istine, a koja stoji da je – ukupna situacija ostala uistinu nepromenjena.

lica

Eventualnom brigom i sekiracijom zbog umišljenog, virtuelnog, „novonastalog novčanog problema“ mi sada samo uznemiravamo samoga sebe, a nipošto ne doprinosimo sagledavanju istine, odnosno uvidu u realno stanje stvari. Takođe, identična tome bi bila i situacija kada bismo, na primer, primetivši drastično smanjenje nivoa vode iz nekog jezera usled velike sunčeve žege, zaključili da je jedan deo vode iz jezera naprosto „nestao“; ne shvatajući, usled nedostatka svesnosti o Celini, da ta ista količina vode (koja je nekada zauzimala određenu zapreminu jezera) sada samo zauzima zapreminu neke druge dimenzije, u ovom slučaju gasovite, u okviru iste Celine (tog istog, globalnog, dakle celokupnog, prirodnog sistema) i ništa više. Stoga, uistinu, ravnoteža je vrhovni Zakon, a Zakon je večan i nepromenljiv. I uistinu, svaka neravnoteža je samo privid subjekta posmatranja, onoga koji percipira, usled neposedovanja svesnosti za objektivan uvid – svesnosti Celine.

    

   

Objektivna spoljašnja ravnoteža – dakle ravnoteža Celine – nikada ne može biti narušena, jer onoga trenutka kada se na jednom mestu manifestuje „disbalans“, tog istog trenutka Celina vrši tačno odgovarajuću reakciju kao odgovor na novonastalo stanje: vrši takvu preraspodelu energije unutar sebe da nikada ništa ne biva izgubljeno ili narušeno, već samo na odgovarajući način transformisano, odnosno preraspoređeno. Tako, u okviru Celine nikada nije moguć disbalans, nikada se ništa ne gubi – a u tome i jeste poenta „Zakona održanja energije“. Mi, ustvari, konstatujemo „činjenicu“ određene neravnoteže samo tokom usmeravanja pažnje na jedan mali (ograničeni) deo nekog sistema, dok ako bismo bili u stanju obuhvatiti Celinu tada bismo jasno uvideli da nikakav deficit, odnosno nikakav disbalans, u razmerama Celine prosto – nije moguć: svejedno u koji od mnoštva džepova ćemo prebaciti naš novac, naše ukupno (istinsko) imovno stanje biće nepromenjeno!

  

Tako, ovaj svekoliki univerzum predstavlja jednu savršenu Celinu, odnosno jedan autentični „zatvoreni sistem“ – pa ma kolikih (nama, našem umu, uistinu nezamislivih) razmera on bio.

Čuveni, na Zapadu veoma cenjeni i poštovani, indijski mudrac – Svami Vivekananda (koji je, uzgred, bio i Teslin prisni prijatelj i duhovni učitelj) – svojevremeno je rekao: „Ako se na jednom mestu u okeanu podigne talas, na drugom se istovremeno stvara udubljenje.“ – To je Zakon; to je zakon održanja energije. I to je zakon koji omogućava da ukupna ravnoteža, ukupan balans, nikada ne može biti narušena. Kada bi to ikako bilo moguće – ma i jednog jedinog trenutka – tog istog trenutka čitav univerzum bi nestao u neizrecivom haosu. Sve bi se raspalo u paramparčad. Ustvari; u onoj istoj meri u kojoj naš um sagledava nesklad i haos u svetu, oko sebe samoga, u toj istoj meri je to upravo pouzdani indikator stanja nesklada i haosa unutar samog tog uma, odnosno stanja (ne)svesnosti samog tog subjekta percepcije – a ne pokazatelj stanja posmatranog objekta (stvarnosti, sveta uopšte). Uvek, ali uvek, je u pitanju samo naša (ne)mogućnost, odnosno naša (ne)sposobnost, sagledavanja tog realnog, autentičnog i nikada narušenog izvornog savršenstva Celine (sveta, stvarnosti, univerzuma kao takvog), a ne nekakva „nesavršenost sveta“ (stvarnosti, univerzuma, Celine) – kako smo mi to, naravno jednostrano, skloni oceniti. Istina je (uvek) isključivo objektivna, a naša ocena je (uvek) isključivo subjektivna stvar.

  

U jednom zatvorenom sistemu, ukupan zbir potencijalne i kinetičke energije (u bilo kom njihovom vidu) je uvek stalna, konstantna veličina, tačnije njihov zbir je uvek – NULA. Kada se potencijalna transformiše u kinetičku (ili obratno) to, naravno, ne znači da je energija „nestala“, odnosno da je ravnoteža energije u sistemu narušena, već samo da je nastala njena preraspodela. Taj disbalans može biti samo, i jedino, „prividan“. U stvarnosti, njihova ravnoteža je nepomerljiva: nepromenljivi Zakon! Stiven Hoking, čuveni britanski fizičar i kosmolog, u svojoj knjizi „Kosmos u orahovoj ljusci“ tu problematiku izlaže ovako:

„Kako se kosmos širi, on pozajmljuje energiju od gravitacionog polja da bi pravio novu materiju. Pozitivna energija materije ima tačnu protivtežu u negativnoj gravitacionoj energiji, tako da je ukupna energija ravna nuli.“

  

ruke karme

Dakle, ništa ne može nastati iz „ničega“, niti nestati u „ništa“; sve ima svoj prvobitni uzrok a svaki uzrok ima svoju posledicu. Svuda je na delu isključivo transformacija energije, i to uvek u skladu sa Zakonom, tako da se ravnoteža nikad i nigde ne remeti. I zato, ako bi nas neko upitao šta je večno u ovom univerzumu, sa apsolutno najvećim pouzdanjem u istinitost tvrdnje možemo reći da je to – Ravnoteža. Balans, ravnoteža – to večito Nulto Stanje  (Nulto Polje) – jeste večna stvarnost univerzuma!

   

Naša nesvesnost te činjenice jeste ono što je, u krajnjem, odgovorno za sve naše probleme. Jer, naša večita životna „borba sa vetrenjačama“ jeste ono što konstantno opterećuje naše postojanje, uslovljavajući nam snažnu, i stalnu, iluziju delanja u smeru „ponovne uspostave narušene spoljašnje ravnoteže“ – a nesvesnosti da se mi to, ustvari, svo vreme borimo isključivo sa samim sobom! Privid neravnoteže u našim životima i svetu uopšte (a samim tim i „nepravde“, kao egzistencijalne kategorije) postoji samo zato što joj prividnu supstancijalnost u našim očima daje upravo naša nesposobnost sagledavanja ukupnosti svih „inputa“ i „autputa“ u vezi datog sistema (našeg života, našeg „malog sveta“), odnosno nesposobnosti percepcije Celine. Takvo nešto poput „nepravde“, ili „neravnoteže“, postoji samo onda kada, i dok, posmatramo jedan mali, izolovani deo velikog sistema (Celine). Tada „pouzdano“ zaključujemo da, u tom malom sistemu, mnogi odnosi i pojave nemaju svog jasno definisanog uzroka, pa tako zaključujemo i o (ne)pravdi odnosno (ne)ravnoteži unutar datog sistema (bilo koje prostorne ili vremenske odrednice, određenog vremenskog razdoblja, samog našeg života...), a da uopšte nismo ni svesni da svo vreme ustvari razmatramo samo jedan mali fragment (koji nam ne može dati punu i pravu istinu) a ne samu Celinu!

Situacija je slična onoj kada, hodajući ulicom, ugledamo grmalja kako na mrtvo ime prebija nekog „žgoljavka“.  Naravno da prva stvar koja nam pada na pamet jeste kako prisustvujemo najupečatljivijem činu nepravde na delu! I svi okupljeni posmatrači rezonuju na identičan način. Međutim, tada se pojavljuje upućena osoba koja svim okupljenima objasni činjenicu da je par dana ranije taj „žgoljavko“ upao u dom onoga grmalja, opljačkao dragocenosti koje je tamo našao, a njegovu suprugu i dvoje male dece, koji su se vratili kući i zatekli ga u pljački baš u trenutku kada je ovaj nameravao pobeći sa plenom, pretukao metalnom šipkom do te mere da im se u bolnici lekari još uvek bore za život.

I, sad; ko je taj koji uopšte može raspravljati o „pravdi“ i „nepravdi“ u ovim uskim konceptualnim okvirima, i sa kakvim autoritetom i kompetencijom?!  Osim onoga koji vidi „širu sliku“, koji sagledava Celinu!

  

Onoga trenutka kada smo svojom svešću u stanju obuhvatiti Celinu (sveukupne parametre bitne za egzistencijalno stanje jednog sistema), tada, i tek tada, nam sve postaje u potpunosti jasno: istina, odnosno istinsko razumevanje, stupa na scenu.

  

Jedan mudrac, odnosno onaj koji ne veruje mnogo fragmentima već svakoga trenutka sagledava isključivo „širu sliku“, ne opterećuje se puno svetovnom „pravdom“ i „nepravdom“, već smireno dopušta da se manifestuje Volja Celine, odnosno Zakon. On pouzdano zna da, iako u okviru tog jednog malog sistema možda i nisu vidljivi i poznati svi parametri koji ga takvog određuju, ipak „negde“ (unutar „šire slike“) pouzdano postoje uzročna stanja koja, posredno ili neposredno, ali definitivno, jasno utiču na unutrašnje stanje tog sistema, u potpunosti i konačno ga i određujući.

  

Upravo tako, i u okviru ovog jednog, sadašnjeg, našeg „malog“ života (kao malog „fragmenta“, „malog sistema“ – neodvojivog dela jedne velike, nama možda za sada nepoznate, Celine) postoje mnoge naše nedoumice i nepoznanice u vezi sa mnoštvom od ovih aktuel(izova)nih stanja i događanja. No, to uopšte ne znači da ta stanja, odnosno događaji u svetu i u našim životima, nemaju svoj realni uzrok, odnosno svoje puno i stvarno značenje, u okviru jedne „šire slike“ – jedne mnogo veće dimenzije, koja nije na raspolaganju ovim našim uobičajenim, ograničenim, čulima percepcije. I upravo u tom, „skrivenom“, kontekstu leži njihova prava važnost, njihov puni značaj! Naime, većina događaja iz našeg aktuelnog života vuku svoje stvarne korene iz neke davne prošlosti, iz nekih drugih i nama trenutno nedokučivih dimenzija, odnosno predstavljaju ništa drugo do njihov konačni, sazreli sublimat u kontekstu ovog sadašnjeg trenutka.

Situacija je upravo slična delovanju onih fundamentalnih principa po kojima dimenzija sveta subatomskih čestica utiče na dešavanja u okviru ovog našeg, „domaćeg i ovozemaljskog“, makro sveta. Iako tamo vladaju „neki drugačiji“ zakoni i zakonitosti u odnosu na zakone „njutnovske fizike“ kojima se pokoravaju objekti ovoga makro-sveta, apsolutno je nesporno da je upravo tamo ono istinsko „porodilište“, oni autentični „semeni zametci“, odnosno stvarni i prvobitni uzroci, svih „razmotavajućih“ dešavanja u okviru ove naše makro stvarnosti. I dok se nama može činiti, usled našeg neznanja, ne-obaveštenosti i nesvesnosti, da je u globalu (na „površini“) sve mirno i „pod kontrolom“, dotle na nesvesnom (kvantnom, subatomskom) nivou kontinuirano traje neprekinuti rast i razvoj onog embriona, onih klica, jednog moćnog i razgranatog drveta naše aktuelne i buduće stvarnosti.

Baš kao što i ispod prefarbane površine stare metalne šipke rđa može godinama kontinuirano nagrizati njenu supstancu, i iako to nije odmah primetno i uočljivo, ipak će savršeno izvesno i pouzdano („neminovno kao smrt“) posledica (odnosno „razmotani“ uzrok) sama po sebi na kraju doneti suočenje sa punom istinom. Takođe, gledajući jedno drvo, može nam izgledati da se savršeno ništa aktuelno ne dešava u vezi njegovog bića i postojanja, njegovog objektiviteta – sve nam spolja može delovati u potpunom redu i miru. Međutim, van domašaja naših očiju, odnosno naših čula izravne spoznaje, stoji činjenica da, istovremeno, ispod površine, tj. ispod kore, čitave „reke“ i „potoci“ hranljivih i gradivnih materija mikroskopske veličine svakog bogovetnog trenutka teku u sve moguće strukturne delove toga drveta!

Dakle; i pored tog potpunog spoljašnjeg (prividnog) mira, na jednom ispod-svesnom nivou konstantno se dešava nezamisliva interaktivna dinamika uzrokovana, i vođena, nekom krajnje svrhovitom „Višom Namerom“ – a u skladu sa jasno i precizno „zacrtanim“ („genetski kodiranim“) prvobitno određenim krajnjim zadatkom i ciljem. I sada, kad vidimo drvo, nikome naravno nije niti čudno niti neobično što je izraslo toliko koliko jeste – ali kada ga posmatramo, niko od nas pritom ni najmanje nije unutar svesnosti o uzrocima koji su mu prethodili, kao ni posledičnih dešavanja koja se svakoga trenutka, „ispod kore“, neprestano odvijaju unutar celokupne njegove materijalne i energetske strukture: nije ni najmanje svestan samog Toka Života, same Istine. A ona, Istina, je suštinski fundament svega postojećeg – svega „onoga što jeste“: celokupne Stvarnosti.

mesec i covek

   

   

Čovek, uobičajeno, lagodno smatra da ispod ovog privida spoljašnjeg sveta, odnosno izvan opsega ove „virtualizovane“ stvarnosti, ne postoji ništa drugo! Smatra da dešavanja u okviru ovog sadašnjeg života (ovog datog „izolovanog sistema“) ne mogu imati svoje uzroke u nekoj drugoj, i donekle drugačijoj, dimenziji – koja bi svakako bila (kao što i jeste), poput i ove aktuelizirane, samo deo jedne šire stvarnosti, jedne veće celine. Stoga nužno nastaju i mnoge nejasnoće u pogledu razumevanja sopstvenog života i sudbinskih dešavanja, prihvatanja neophodne odgovornosti za njih, kao i nemogućnosti da ih se ispravno i na pravi način razreše te time nama samima donesu mir, razrešenje i oslobođenje. Kada bi to bilo jasno spoznato, te zabluda stare paradigme novom i širom svesnošću konačno dezintegrisana, kao na dlanu bi bila shvaćena i suština principa karme, kao vrhovno determinišućeg principa naše celokupne egzistencije, kao što bi i sam princip reinkarnacije bio konačno prepoznat (pogotovo u ovom „zapadnom“ korpusu civilizacije) kao temeljni, i nesumnjivo podrazumevajući, sastojak naše stvarnosti i egzistencije uopšte.

I ne bi tada ovaj mali fragment zvani „život“ (ovaj „jedan jedini ljudski život“), usled našeg notornog ne(pre)poznavanja istine i stvarnosti, bio ovako proizvoljno i fatalistički uzet kao „početak i kraj“. I ne bi tada ovi, ovakvi i ovoliki obrasci straha carovali svim našim životnim akcijama i usmerenjima, čineći celokupno naše postojanje ničim drugim do „neurotično grozničavom borbom za preživljavanje i opstanak“, a da pritom nismo ni najmanje svesni čak ni toga  zbog čega, zapravo, želimo „preživeti“ i „opstati“?! Ali bi tada, konačno, bila shvaćena ta večita istina i stvarnost univerzuma, života i postojanja, da: ŽIVOT JE JEDAN – ALI VEČAN I BESKONAČAN !!!

   

Zbog svega toga; kosmička ravnoteža, kao večni i vrhovni Postulat, jeste Realnost, sama po sebi. I upravo u tome, u „tkivu“ tog vrhovnog kosmičkog zakona, leži i poenta principa karme (kao uostalom i same reinkarnacije): da se jednom (pa kad god to bilo!) ponovno uspostavi ta iskonska, nekada davno narušena (i potom konstantno narušavana), unutarnja ravnoteža subjekta (svesne, živuće jedinke); ona spoljašnja, globalna, objektivna, ionako nikada nije ni bila narušena. Sve u prirodi je ustvari i bazirano na predanom pomaganju svesnom subjektu u tom smeru – zbog čega upravo i postoji ceo ovaj objektivni svet!

I, mada će ovakav prikaz stanja stvari izazvati mnoštvo skepticizma kod onih žustrih i „tvrdokornih“ racionalista, ipak, to nikada i ni na koji način ne može umanjiti istinu. Naprotiv; bilo bi vrlo poželjno da se oni sami, zarad najvećeg sopstvenog dobra, što pre obaveste o skorijim (kao i onim ne tako skorim) otkrićima vrhunskih umova teorijske i eksperimentalne fizike iz oblasti kvantne mehanike (fizike elementarnih čestica) i kvantne teorije polja („fizike svesti“), koje decidno i empirijski pokazuju da: Ne postoji nikakav objektivni svet ukoliko nema svesnog subjekta koji ga posmatra. Na to se jasno, i nedvosmisleno, indicira u eksperimentima vezanim za tzv. „kvantnu superpoziciju“ (Tomas Jang, 1773-1829; čuveni „Eksperiment sa dva proreza“), u principima vezanim za fenomen tzv. „kolapsa talasne funkcije“ (na koje se najdirektnije oslanja Borova, Hajzenbergova i Bornova „Kopenhagenška interpretacija“), i mnogim drugim, no kojima se ovde nećemo detaljnije baviti.

   

Vrhovna činjenica celokupne Egzistencije, je zapravo ono što se na svim nivoima postojanja, od svesti „običnog“ čoveka konstantno drži u najvećoj tajnosti, a to je da je SVEST, kao najfundamentalnija „supstanca“ svakog živućeg bića i Postojanja uopšte: i materijalni, i delatni uzrok Univerzuma! Ona, SVEST, je Apsolutni Entitet; koji jeste sama suština i našeg sopstvenog bića i postojanja. Neki To zovu „Bog“, neki „Kosmički Zakon“, neki „Priroda“, neki „Suština“, neki (tamo na dalekom Istoku) „Tao“... ali, To je Istina – Apsolutna Istina! E sad, budući da „Istina oslobađa“ – oslobađa iz tvrdih konceptualnih okova iluzije, zablude i neznanja uopšte – jasno je zašto „onim entitetima“ koji svoje postojanje grčevito vežu za „čvrstu materiju“ i iluziju uopšte, a koji bitišu isključivo na uštrb naše sopstvene „pozajmljene im“ energije (našeg neznanja i nesvesnosti) i kojima je po prirodi „dato“ da gospodare ovim svetom zahvaljujući baš toj tvrdoj materijalističkoj postavci u temeljima naše relativističke svesnosti, nikako nije stalo da spoznamo Istinu. Jasno je da Istina, koja nama donosi prosvetljenje i oslobođenje, „njima“ donosi neminovnu dezintegraciju.  I opet, sve po zakonima Savršene Ravnoteže!

  

fraktal

No, da ne bi nešto bilo ipak pogrešno protumačeno, jer Postojanje svakako nije „nešto“ što je antagonistički nastrojeno prema nama – u samoj suštini svega toga funkcioniše jedan genijalni reverzibilni mehanizam, koji je nepogrešivo upravljan od strane „Vrhovnog Plana“ i koji se, u skladu sa savršenim Kosmičkim Zakonom, svodi na sledeće: upravo u onoj meri u kojoj nama, kao „svesnim subjektom“, vlada i ovladava nesvesnost, u toj istoj meri sveukupne spoljašnje okolnosti bivaju na taj način samo-organizovane (sudbinski nam nametnute i nametane) kako bismo na što očigledniji način osvestili upravo meru te sopstvene nesvesnosti; a sa druge strane, istovremeno i povratno: u onoj istoj meri u kojoj nas te spoljašnje okolnosti sve više i više pritiskaju i opterećuju naše postojanje, u toj istoj meri ubrzava se proces našeg sudbinskog „Buđenja“ i osvešćavanja. Neko bi u vezi toga rekao: „Ono što nas ne slomi, to nas ojača“. Međutim, puna istina podrazumeva svesni uvid u „širu sliku“: sve je, jednostavno, u službi „Svesnog Subjekta“, jer SVE je JEDNO! To je Zakon, i zato sve počiva na nepomerljivoj Ravnoteži. I zato je Ravnoteža: LJUBAV!

  

Čitav univerzum počiva isključivo na Zakonu, na Ravnoteži, odnosno: na Ljubavi. To je SILA koja je temelj celokupnog Postojanja. Ona je ono što svemir drži na okupu: ona je Gravitacija. Ona je ta „masena tvar“, „maseni princip“, taj „Higsov bozon“ – ta „Božja čestica“ – za kojom u okvirima pojavnog sveta bezuspešno tragaju svi eksperimentalni fizičari današnjice, jer su nesvesni da je Konačna Istina (koja je Ljubav) ona „nevidljiva“ Suština svega. Zato ona i nije „čestica“ (te se ni instrumentima ne može detektovati) već je ona ono večno, i beskrajno, sveprožimajuće polje svesti: onaj Beskonačni Talas Života, koji božanskom vibracijom svoga harmoničnog toka, oduvek, i beskrajno nežno, zapljuskuje celokupno Stvaranje.

   

Zbog svega toga; zarad najvišeg vlastitog dobra imajmo na umu da dok god taj (naš) sudbinski, epohalni, ali savršeno spontani i prirodni proces – proces konačnog i definitivnog prosvetljenja sopstvene svesti – jednom napokon ne dovršimo, čovek, kao jedinka, kao ego-biće, večito će egzistirati u programskoj šemi prirode, ovoga sveta i stvarnosti uopšte, kao autentični „kompjuterski virus“ celokupnog sistema. Predstavljaće ništa drugo do „kancer ćeliju“ celokupnog planetarnog, i uopšte kosmičkog, Organizma. Ćeliju, koja će sasvim spontane i prirodne akcije Celine, u smeru otklanjanja „destabilizujućeg elementa“, uvek pogrešno tumačiti kao deo kakve „lične“ urote čitavog Sistema protiv nje (na svim njegovim nivoima), a ne kao deo nužnog i neophodnog procesa izlečenja.

U stvarnosti, ništa nije zaista protiv čoveka, već naprotiv. Apsolutno SVE funkcioniše isključivo u tom smeru, i sa takvim zadatkom i ciljem, da na vrhuncu dovede do konačnog prosvetljenja svesti svakog pojedinačnog subjekta postojanja. To je istinska i kranja svrha celokupne Prirode, našeg sopstvenog života i postojanja, i Univerzuma kao takvog – samo što to trebamo na pravi način još i prepoznati kao takvo. Kada to jednom shvatimo, u našim životima više neće postojati važnijeg zadatka i uzvišenijeg cilja. I prestaće jednom za svagda sve one večite besmislene borbe sa bezbrojnim „vetrenjačama“ ovoga „surovog sveta“, bezbrojnim scilama i haribdama na našem životnom putu, bezbrojnim sudbinskim „nepravdama“, kao i uporno suludo opiranje onoj svojoj istinskoj, božanskoj prirodi – dubokoj bezuslovnoj ljubavi prema celokupnom postojanju i (što je još važnije) prema sebi samome – jer ćemo tada po prvi put spoznati, i to iskustveno, da mi nismo samo nekakve „malene i beznačajne kapljice“ u okviru nepreglednog kosmičkog okeana energije, svesti i postojanja, već: SAM OKEAN!!!

Autor:

Alakh Niranjan

www.apsolutnaistina.com/aktuelni-tekstovi/vrhovni-zakon