Robert Zajonc (Robert Zajonc), tada profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Mičigena, objavio je, 1969. godine, članak o krajnje neobičnom eksperimentu. Rezultati eksperimenta bili su još neobičniji, ali se ispostavilo da su predstavljali uvod u potpuno nov način gledanja na funkcionisanje ljudskog uma i racionalnu prirodu čoveka.
Uz prethodni dogovor s uredništvom, Zajonc je na naslovnoj strani studentskog biltena svakodnevno štampao po jednu reč koju je prethodno sam izmislio. Tako su, u periodu od nekoliko nedelja koliko je trajao eksperiment, na naslovnici osvanuli nonsensi poput kardirga, saricik, biwonjni, nansoma, i iktitafI.
Sledeće, Zajonc je preko biltena distribuirao kratak upitnik, zajedno s listom svih izmišljenih termina, štampanih u prethodnoj fazi eksperimenta. Zamolio je čitaoce da za svaku pojedinačnu reč sugerišu da li se odnosi na nešto prijatno ili na nešto neprijatno.
Zanimljivo, odziv je bio veliki. Rezultati – još zanimljiviji. Čitaoci ne samo što su rado učestvovali u razvrstavanju reči koje ne znače ništa, već je Zajonc lako mogao da uoči jasan trend koji je pratio kategorizaciju: reči koje su publikovane više puta češće su svrstavane u kategoriju prijatnih od onih koje su štampane samo jednom; što je veći broj ponavljanja, to je veća verovatnoća da budu tako „shvaćene“.
Da bi objasnio neočekivane rezultate, Zajonc je skovao sintagmu efekat izloženosti, kojom psiholozi opisuju tendenciju ljudi da pozitivnije i uverljivije vrednuju sadržaj kojem su češće izloženi (otud se za istu pojavu često koristi i termin efekat poznatosti/efekat familijarnosti).
Šta nam to govori o ljudskom umu? Da li ga je zaista tako lako izmanipulisati?
Mit o racionalnom akteru
Uz prethodni dogovor s uredništvom, Zajonc je na naslovnoj strani studentskog biltena svakodnevno štampao po jednu reč koju je prethodno sam izmislio. Tako su, u periodu od nekoliko nedelja koliko je trajao eksperiment, na naslovnici osvanuli nonsensi poput kardirga, saricik, biwonjni, nansoma, i iktitafI.
Sledeće, Zajonc je preko biltena distribuirao kratak upitnik, zajedno s listom svih izmišljenih termina, štampanih u prethodnoj fazi eksperimenta. Zamolio je čitaoce da za svaku pojedinačnu reč sugerišu da li se odnosi na nešto prijatno ili na nešto neprijatno.
Zanimljivo, odziv je bio veliki. Rezultati – još zanimljiviji. Čitaoci ne samo što su rado učestvovali u razvrstavanju reči koje ne znače ništa, već je Zajonc lako mogao da uoči jasan trend koji je pratio kategorizaciju: reči koje su publikovane više puta češće su svrstavane u kategoriju prijatnih od onih koje su štampane samo jednom; što je veći broj ponavljanja, to je veća verovatnoća da budu tako „shvaćene“.
Da bi objasnio neočekivane rezultate, Zajonc je skovao sintagmu efekat izloženosti, kojom psiholozi opisuju tendenciju ljudi da pozitivnije i uverljivije vrednuju sadržaj kojem su češće izloženi (otud se za istu pojavu često koristi i termin efekat poznatosti/efekat familijarnosti).
Šta nam to govori o ljudskom umu? Da li ga je zaista tako lako izmanipulisati?
Mit o racionalnom akteru
Iste godine kada je Zajonc objavio rezultate svog čuvenog eksperimenta, Danijelu Kanemanu (Daniel Kahneman), profesoru kognitivne psihologije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, do ruku je došao akademski rad iz oblasti savremene ekonomske teorije. Prva rečenica studije glasila je ovako:
„Akter ekonomske teorije je racionalan, sebičan, a njegove preference stabilne.“
Kaneman je bio zapanjen merom u kojoj su psihološke premise ekonomske teorije pogrešne. Ljudi, naime, nisu pretežno racionalni, ni izbliza nisu samo sebični, a jedna od ključnih odlika naših ukusa jeste da su podložni preoblikovanju i promenama.
Žena planira da kupi pozorišnu kartu koja košta 40 funti. Kada je već stigla do blagajne pozorišta, shvata da je usput izgubila dve novčanice od po 20 funti namenjene kupovini ulaznice. Hoće li ipak kupiti kartu?
Kada im se postavi ovo pitanje, većina ljudi pretpostavlja da hoće.
U nešto izmenjenom scenariju, priča glasi ovako:
Žena je krenula u pozorište da pogleda predstavu za koju je kupila kartu nekoliko dana ranije, po ceni od 40 funti. Na ulazu u pozorište, shvata da je kartu zaboravila kod kuće. Nema vremena da se vrati po nju i stigne na predstavu. Hoće li na licu mesta kupiti drugu ulaznicu?
Većina ljudi sada misli da neće, iako se radi o istoj sumi novca i identičnoj motivaciji – želji da se pogleda pozorišna predstava.
Gonjen željom da ukaže na pogrešne postavke ekonomske teorije, Kaneman je, u tandemu s još jednim kognitivnim psihologom, Amosom Tverskim (Amos Tversky), osmislio na desetine eksperimenata, zasnovanih na jednostavnim „pričicama“ poput ove o ženi i pozorišnoj karti. Sumirajući rezultate petogodišnjih istraživanja, njih dvojica su, 1974. godine, u časopisu Science, objavili rad (pdf) u kojem su pobrojali dvadesetak kognitivnih kurcluša kojima smo neumoljivo skloni, a koji ideju o čoveku kao perfektno racionalnom agentu čine mitom bez utemeljenja. Već u tom radu nazirali su se obrisi Teorije ishoda (Prospect Theory), koju će objaviti pet godina kasnije, a koja će Kanemanu, 2002, doneti Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije (Tverski nije odlikovan jer je preminuo tri godine ranije, a Nobelova nagrada se ne dodeljuje posthumno).
Zamke brzopoteznog uma
„Akter ekonomske teorije je racionalan, sebičan, a njegove preference stabilne.“
Kaneman je bio zapanjen merom u kojoj su psihološke premise ekonomske teorije pogrešne. Ljudi, naime, nisu pretežno racionalni, ni izbliza nisu samo sebični, a jedna od ključnih odlika naših ukusa jeste da su podložni preoblikovanju i promenama.
Žena planira da kupi pozorišnu kartu koja košta 40 funti. Kada je već stigla do blagajne pozorišta, shvata da je usput izgubila dve novčanice od po 20 funti namenjene kupovini ulaznice. Hoće li ipak kupiti kartu?
Kada im se postavi ovo pitanje, većina ljudi pretpostavlja da hoće.
U nešto izmenjenom scenariju, priča glasi ovako:
Žena je krenula u pozorište da pogleda predstavu za koju je kupila kartu nekoliko dana ranije, po ceni od 40 funti. Na ulazu u pozorište, shvata da je kartu zaboravila kod kuće. Nema vremena da se vrati po nju i stigne na predstavu. Hoće li na licu mesta kupiti drugu ulaznicu?
Većina ljudi sada misli da neće, iako se radi o istoj sumi novca i identičnoj motivaciji – želji da se pogleda pozorišna predstava.
Gonjen željom da ukaže na pogrešne postavke ekonomske teorije, Kaneman je, u tandemu s još jednim kognitivnim psihologom, Amosom Tverskim (Amos Tversky), osmislio na desetine eksperimenata, zasnovanih na jednostavnim „pričicama“ poput ove o ženi i pozorišnoj karti. Sumirajući rezultate petogodišnjih istraživanja, njih dvojica su, 1974. godine, u časopisu Science, objavili rad (pdf) u kojem su pobrojali dvadesetak kognitivnih kurcluša kojima smo neumoljivo skloni, a koji ideju o čoveku kao perfektno racionalnom agentu čine mitom bez utemeljenja. Već u tom radu nazirali su se obrisi Teorije ishoda (Prospect Theory), koju će objaviti pet godina kasnije, a koja će Kanemanu, 2002, doneti Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije (Tverski nije odlikovan jer je preminuo tri godine ranije, a Nobelova nagrada se ne dodeljuje posthumno).
Zamke brzopoteznog uma
Mada je rad dvojca Kaneman-Tverski imao snažan odjek u ekonomiji i doveo do formiranja sasvim nove discipline – bihejvioralne ekonomije – rezultati njihovih istraživanja ipak su presudno uticali na to kako psiholozi misle o mišljenju.
Da li vam je poznato da su natprosečno inteligentne žene sklonije da se udaju za manje inteligentne muškarce od sebe nego žene prosečnih kognitivnih sposobnosti?
Na prvu loptu, većina ljudi se duboko zamisli nad ovim pitanjem. Tek ako im se ostavi nešto vremena za razmišljanje – i tada ne svi – shvatiće da se ne radi ni o kakvom uvidu o egzistenciji savremene žene, već o pukoj statističkoj nužnosti. Naime, sve dok između partnera ne postoji apsolutna podudarnost u pogledu IQ, verovatnoća da će natprosečno inteligentan pojedinac biti u partnerskm odnosu s osobom čiji je IQ manji velika je zahvaljujući banalno istinitoj činjenici da većina ljudi nije natprosečno inteligentna.
U epruveti se nalazi jedna ameba. Svakog minuta, ona se razmnožava prostom deobom: od jedne nastanu dve; od dve nastanu četiri; od četiri nastane osam… Epruveta se napuni do vrha za 60 minuta. Ako u epruvetu stavimo dve amebe, koliko će vremena biti potrebno da se napuni?
Većina ljudi samouvereno odgovara: „30 minuta.“ Logika iza ovakvog, pogrešnog, odgovora je sledeća: ono što jedna ameba postigne za sat vremena, dve amebe postići će za dvostruko kraće vreme, tj. za pola sata.
Tačan odgovor je: „59 minuta.“ Da biste do njega došli, nije neophodno da znate složenu formulu koja opisuje geometrijsku progresiju. Ako vam je poznato da jedna ameba napuni epruvetu za 60 minuta i ako vam je poznato da se popunjenost epruvete duplira iz minuta u minut, onda možete da zaključite da je u 59. minutu epruveta bila popunjena do pola. To je trenutak u kojem će dve amebe epruvetu popuniti u celosti.
Zašto većina ljudi odgovara samouvereno, ali pogrešno?
Borba brzog i sporog uma
Da li vam je poznato da su natprosečno inteligentne žene sklonije da se udaju za manje inteligentne muškarce od sebe nego žene prosečnih kognitivnih sposobnosti?
Na prvu loptu, većina ljudi se duboko zamisli nad ovim pitanjem. Tek ako im se ostavi nešto vremena za razmišljanje – i tada ne svi – shvatiće da se ne radi ni o kakvom uvidu o egzistenciji savremene žene, već o pukoj statističkoj nužnosti. Naime, sve dok između partnera ne postoji apsolutna podudarnost u pogledu IQ, verovatnoća da će natprosečno inteligentan pojedinac biti u partnerskm odnosu s osobom čiji je IQ manji velika je zahvaljujući banalno istinitoj činjenici da većina ljudi nije natprosečno inteligentna.
U epruveti se nalazi jedna ameba. Svakog minuta, ona se razmnožava prostom deobom: od jedne nastanu dve; od dve nastanu četiri; od četiri nastane osam… Epruveta se napuni do vrha za 60 minuta. Ako u epruvetu stavimo dve amebe, koliko će vremena biti potrebno da se napuni?
Većina ljudi samouvereno odgovara: „30 minuta.“ Logika iza ovakvog, pogrešnog, odgovora je sledeća: ono što jedna ameba postigne za sat vremena, dve amebe postići će za dvostruko kraće vreme, tj. za pola sata.
Tačan odgovor je: „59 minuta.“ Da biste do njega došli, nije neophodno da znate složenu formulu koja opisuje geometrijsku progresiju. Ako vam je poznato da jedna ameba napuni epruvetu za 60 minuta i ako vam je poznato da se popunjenost epruvete duplira iz minuta u minut, onda možete da zaključite da je u 59. minutu epruveta bila popunjena do pola. To je trenutak u kojem će dve amebe epruvetu popuniti u celosti.
Zašto većina ljudi odgovara samouvereno, ali pogrešno?
Borba brzog i sporog uma
Slika idealno racionalnog pojedinca podrazumeva da on misli, zaključuje, procenjuje, odlučuje – poštujući zakone logike, verovatnoće, teorije odlučivanja…, tj. normativna pravila. Slika koju dobijamo iz istraživanja Kanemana i drugih kognitivnih psihologa izgleda nešto drugačije: Čovek poštuje logička pravila rasuđivanja, ali tek ukoliko sistem intuitivnog rezonovanja nije isporučio rešenje za postavljeni problem.
Pojednostavljeno, moglo bi se reći da čovekov kognitivni aparat čine dva sistema: intuitivni (brzi) i racionalni (spori). Ovaj prvi reaguje na ljutito ili nasmejano lice, na primer, ali i na primamljivu hranu i lake probleme (koliko je 2 + 2?). Drugi zahteva pažnju, napor i reaguje sporo: on analizira, govoreći nam zašto je neko nasmejan ili ljut, zašto se treba odupreti primamljivom zalogaju, koliko je 189 x 351…
Postojanje dva sistema je sasvim logično i opravdano. Brzi sistem nam omogućuje da brzo donosimo zaključke u situacijama u kojima je tako nešto poželjno; na primer, ako nam pešak istrči pred auto, instinktivno kočimo, ne razmišljajući o tome postoji li još neki način da izbegnemo da ga povredimo. Spori sistem je nezamenljiv prilikom donošenja kompleksnih odluka; na primer, da li prodati stan i preseliti se u drugi grad.
Retko smo svesni operacija brzog uma, čak i kada su one daleko složenije nego što izgleda. Izračunati koliko je 13 + 12 podrazumeva između ostalog povlačenje nekih informacija iz memorije, ali niko od nas ne zna da opiše šta je tačno upotrebio od zapisa u dugoročnom pamćenju. Napisati, izgovoriti i razumeti rečenicu ili tekst je veoma složena kognitivna aktivnost. Ipak, kada govorimo, ne zastajemo da bismo prizvali gramatička pravila; dok čitamo, ne pravimo pauze kako bismo napisanu reč povezali s njenim značenjem, pohranjenim u semantičkoj memoriji… U najkraćem, brzi um ne zna za pravila gramatike, logike, aritmetike. Štedeći nam vreme i kognitivne kapacitete, a služeći se mentalnim prečicama ili heuristikama, u većini slučajeva dovodi nas do ispravnih zaključaka. Ponekad greši, a greške su upadljivije kada „presudi“ u stvari koja bi trebalo da je „slučaj“ za spori um.
Problem sporog sistema – racionalnog selfa – ogleda se u tome što je ograničenih kapaciteta. Kada se zamori, isključuje se i prepušta kormilo intuiciji. Štaviše, sklon je da se pokrene tek ukoliko brzi um nema odgovor na problem. Brzi se pak ponaša kao da uvek ima odgovor na sve. Otud često zakažemo u zadacima kao što je onaj s epruvetom i amebama.
Kognitivne pristrasnosti
Pojednostavljeno, moglo bi se reći da čovekov kognitivni aparat čine dva sistema: intuitivni (brzi) i racionalni (spori). Ovaj prvi reaguje na ljutito ili nasmejano lice, na primer, ali i na primamljivu hranu i lake probleme (koliko je 2 + 2?). Drugi zahteva pažnju, napor i reaguje sporo: on analizira, govoreći nam zašto je neko nasmejan ili ljut, zašto se treba odupreti primamljivom zalogaju, koliko je 189 x 351…
Postojanje dva sistema je sasvim logično i opravdano. Brzi sistem nam omogućuje da brzo donosimo zaključke u situacijama u kojima je tako nešto poželjno; na primer, ako nam pešak istrči pred auto, instinktivno kočimo, ne razmišljajući o tome postoji li još neki način da izbegnemo da ga povredimo. Spori sistem je nezamenljiv prilikom donošenja kompleksnih odluka; na primer, da li prodati stan i preseliti se u drugi grad.
Retko smo svesni operacija brzog uma, čak i kada su one daleko složenije nego što izgleda. Izračunati koliko je 13 + 12 podrazumeva između ostalog povlačenje nekih informacija iz memorije, ali niko od nas ne zna da opiše šta je tačno upotrebio od zapisa u dugoročnom pamćenju. Napisati, izgovoriti i razumeti rečenicu ili tekst je veoma složena kognitivna aktivnost. Ipak, kada govorimo, ne zastajemo da bismo prizvali gramatička pravila; dok čitamo, ne pravimo pauze kako bismo napisanu reč povezali s njenim značenjem, pohranjenim u semantičkoj memoriji… U najkraćem, brzi um ne zna za pravila gramatike, logike, aritmetike. Štedeći nam vreme i kognitivne kapacitete, a služeći se mentalnim prečicama ili heuristikama, u većini slučajeva dovodi nas do ispravnih zaključaka. Ponekad greši, a greške su upadljivije kada „presudi“ u stvari koja bi trebalo da je „slučaj“ za spori um.
Problem sporog sistema – racionalnog selfa – ogleda se u tome što je ograničenih kapaciteta. Kada se zamori, isključuje se i prepušta kormilo intuiciji. Štaviše, sklon je da se pokrene tek ukoliko brzi um nema odgovor na problem. Brzi se pak ponaša kao da uvek ima odgovor na sve. Otud često zakažemo u zadacima kao što je onaj s epruvetom i amebama.
Kognitivne pristrasnosti
Rešavanje problema koji spadaju u nadležnost sporog sistema metodama brzog, odnosno putem mentalnih prečica, najčešće rezultira kognitivnim greškama koje psiholozi nazivaju kognitivne pristrasnosti. One se manifestuju kao sistematska odstupanja ishoda procesa mišljenja, suđenja, zaključivanja, pamćenja i odlučivanja od normativnih standarda. Od prvih Kaneman-Tverski eksperimenata do danas, kognitivne pristrasnosti postale su jedan od najplodnijih istraživačkih programa u kognitivnioj psihologiji, a istraživači su uspeli da dokumentuju postojanje tipičnih grešaka kojima smo skloni kada mislimo, zaključujemo, donosimo odluke.
Dizajn eksperimenata kojima psiholozi istražuju kognitivne pristrasnosti naizgled je jednostavan. Ispitanicima se postavi problem za koji postoji normativni postupak dolaženja do rešenja. Nakon što reše problem, način njihovog rezonovanja upoređuje se s normativnom procedurom, beleže se i mere odstupanja od nje. Dakle, s jedne strane, postoje normativne teorije mišljenja, zaključivanja i odlučivanja, kao što su formalna logika, teorija verovatnoće, teorija korisnosti… One propisuju kako trebarešiti neki problem. Psihologe zanima formulisanje deskriptivnih teorija mišljenja, zaključivanja, odlučivanja. One opisuju kako zaista ljudi misle, izvode zaključke i donose odluke.
U zavisnosti od formulacije i operacionalizacije problema, kognitivna pristrasnost ispoljava se kao netačnost ili kao nedoslednost. Kada normativni standardi dozvoljavaju samo jedan racionalan odgovor, svako sistematsko odstupanje od tog odgovora smatra se pristranošću. Na primer, formalna logika propisuje pravila koja je potrebno slediti kako bi se na osnovu premisa izveo valjan deduktivni zaključak. Kada postoji nesaglasnost između empirijske istinitosti i logičke valjanosti zaključka, odgovori su pristrasni u pogledu preciznosti ukoliko se pokaže da se ljudi sistematski oslanjaju na kongruentnost sadržaja zaključka i ranijih uverenja, a ne na logička pravila. Ponekad, međutim, normativne teorije ne propisuju samo jedan racionalni odgovor; u tom slučaju, racionalnim se smatra doslednost u odgovorima na formalno iste probleme, koji se razlikuju samo po tome kako su postavljeni.
Dakle, na lak problem (Koliko je 2 + 2?) aktivira se brzi sistem. Ako je problem teži (Koliko je 57 x 18?) trebalo bi da se aktivira spori sistem. Istraživanja kognitivnih pristrasnosti pružaju nam uvid u tip problema koji po karakteru spadaju u probleme za spori sistem, ali koji po pravilu aktiviraju brzi. Ovaj pak, oslanjajući se na intuiciju, brzo generiše pogrešan odgovor, koji percipiramo kao tačan.
1. U gradu postoje dve bolnice: velika i mala. Pretpostavimo da se u tom gradu svake godine rodi apsolutno jednak broj dečaka i devojčica. U kojoj bolnici je verovatnije da se, u bilo kom danu u godini, rodi jednak broj dečaka i devojčica?
A. U velikoj
B. U maloj
C. Verovatnoća je ista za obe bolnice
Objašnjenje: Brzi sistem juri ka odgovoru pod C; očekujemo da stvari prate trend, odnosno matricu, bez obzira na veličinu. E pa, veličina je bitna. Dok mali uzorak (mala bolnica) redovno generiše ekstremne vrednosti ili proporcije, veliki daleko vernije odražava realno stanje stvari. Zanemarivanje veličine uzorka u kognitivnoj psihologiji poznato je kao heuristika reprezentativnosti.
Opisana greška stoji u pozadini predrasuda, na primer. Što je broj pripadnika određene kategorije ljudi s kojima ste imali direktan kontakt manji, to je verovatnoća da ćete poverovati u netačne pretpostavke o toj grupi veća.
2. Tim psihologa sproveo je testiranje ličnosti na uzorku od 100 profesionalaca – 30 inženjera i 70 pravnika. Za svakog od testiranih sačinjen je kratak opis. Jedan od profila izgleda ovako:
Boris ima 47 godina. Oženjen je, otac četvoro dece. Prilično je konzervativan i ambiciozan. Nije preterano zainteresovan za politiku i društvena pitanja. Slobodno vreme uglavnom koristi za bavljenje svojim hobijima: jedrenje, matematika i popravka starog nameštaja.
Kolika je verovatnoća da je Boris jedan od 30 inženjera?
A. 10–40 odsto
B. 40-60 odsto
C. 60-80 odsto
D. 80-100 odsto
Objašnjenje: Bilo koji odgovor sem A ponovo svedoči o grešci na bazi heuristike reprezentativnosti. Na ovom zadatku, većina ispitanika precenjuje mogućnost da je Boris inženjer. Kako inženjeri čine 30 odsto uzorka, verovatnoća da je Boris inženjer je upravo ta – 1/3. Uprkos činjenici da su svi podaci neophodni za tačnu procenu navedeni u zadatku, ispitanici, zavedeni opisom koji odgovara predstavi koju imaju o inženjerima, greše.
3a. Na koliko ste „sudara“ izašli prošlog meseca?
A. 1-3
B. 3-5
C. 0
3b. Na skali od 1-5, koliko se srećno osećate u poslednje vreme (5 je najviši stepen sreće)?
A. 1
B. 2
C. 3
D. 4
E. 5
Objašnjenje: Ma kako da odgovorite na ova pitanja, velika je verovatnoća da je odgovor na pitanje 3b u pozitivnoj korelaciji s odgovorom na 3a. Drugim rečima, lični doživljaj sreće procenili ste višim ukoliko ste imali veći broj izlazaka.
Na prvi pogled, korelacija se čini prirodnom. S obzirom da su ispitanici u ovom slučaju bili studenti, oni se uistinu i osećaju srećnije ukoliko imaju više „sudara“. Kanemanu je palo na pamet da to proveri, pa je u jednom od testova okrenuo redosled pitanja. Ispostavilo se da sreća tada nije u korelaciji s brojem sastanaka.
Ista greška, poznata kao heuristika supstitucije, testirana je i sa kvalitativno drugačijim pitanjima. Mehanizam je sledeći: Ukoliko se odmah nakon pitanja na koje je moguć objektivan odgovor postavi pitanje koje zahteva subjektivnu procenu, ona će biti pod uticajem prvog pitanja i odgovora.
4a. Izaberite između sledeće dve mogućnosti:
A. Siguran dobitak u iznosu od 900 dolara
B. 90 odsto šansi za dobitak u iznosu od 1.000 dolara
4b. Izaberite između sledeće dve mogućnosti:
A. Siguran gubitak u iznosu od 900 dolara
B. 90 odsto šansi za gubitak u iznosu od 1.000 dolara
Objašnjenje: Set ovakvih zadataka, na kojima ispitanici sistematski biraju najpre odgovor A, a potom odgovor B poslužio je Kanemanu i Tverskom kao osnov za Teoriju izgleda. Dvojica psihologa uočili su, naime, zanimljivu bihejvioralnu tendenciju: kada imaju mogućnost sigurnog dobitka, ljudi igraju na sigurno (averzija prema riziku); kada su suočeni s mogućnošću gubitka, najednom postaju skloni riziku (averzija prema gubitku + sklonost ka riziku).
Ovaj nalaz pokazao se epohalno bitnim u ekonomiji. U vreme kada su Kaneman i Tverski formulisali Teoriju izgleda, ekonomijom je suvereno vladala teorija korisnosti. Po njoj, suma novca koju je ekonomski akter spreman da rizikuje direktno i jedino zavisi od njegovog ukupnog bogatstva; drugim rečima, milion milioneru znači mnogo više nego milijarderu.
Teorijom izgleda, Kaneman i Tverski napali su još jedan važan aspekt ekonomske teorije, izražen kroz pojamnepovratni troškovi. Normativno, već uloženi resursi (novac, vreme ili napor) ne treba da utiču na buduće odlučivanje. Racionalno odlučivanje zasniva se na proceni budućih dobiti i dodatnih troškova, pri čemu nepovratni troškovi nisu varijabla. Većina aktera ponaša se, međutim, sasvim drugačije: nastavljaju sa ulaganjem u propalu investiciju, nastojeći da povrate izgubljeno. Otud tehnički termin efekat propalog ulaganja.
5a. Zamislite da se zemlja u kojoj živite priprema za izbijanje azijske bolesti za koju se očekuje da će ubiti 600 vaših sunarodnika. Predložena su dva programa odbrane od bolesti:
A. Ako se prihvati program A, 200 ljudi biće spašeno.
B. Ako se prihvati program B, postoji 30 odsto šanse da će biti spašeno svih 600 ljudi, ali i verovatnoća od 60 odsto da niko neće biti spašen.
5b. Zamislite da se zemlja u kojoj živite priprema za izbijanje azijske bolesti za koju se očekuje da će ubiti 600 vaših sunarodnika. Predložena su dva programa odbrane od bolesti:
A. Ako se prihvati program A, 400 ljudi će umreti.
B. Ako se prihvati program B, postoji 30 odsto šanse da niko neće umreti, ali i verovatnoća od 60 odsto da će svi umreti.
Objašnjenje: Dva problema su formalno identična. Razlika se ogleda jedino u načinu na koji su formulisani ishodi (tehnički termin za formulacija ishoda glasi okvir). U prvom scenariju, ishod je formulisan u terminima broja preživelih (pozitivan okvir), a u drugom u terminima broja izgubljenih života (negativan okvir). U oba scenarija, ispitanici biraju između sigurne opcije (plan A) i rizične opcije (plan B).
Prema normativnoj teoriji odlučivanja, oba ishoda imaju istu očekivanu korisnost, tako da će izbor između plana A i plana B zavisiti jedino od sklonosti aktera ka riziku, odnosno ka sigurnosti. Uz to, aksiom invarijantnosti nalaže da preferencija prema riziku, odnosno prema sigurnosti, ostaje ista bez obzira na promene okvira. Psiholozi su, međutim, utvrdili da se u realnosti ljudi ponašaju drugačije. U pozitivnom okviru, 72 odsto ispitanika bira plan A (sigurnu opciju), dok u negativnom okviru, 78 odsto ispitanika bira plan B (rizičnu opciju). Ovaj fenomen u kogitnivnoj psihologiji poznat je kao efekat okvira ili efekat uokviravanja.
6. Linda ima 31 godinu, živi sama, otvorena je i veoma bistra osoba. Diplomirala je filozofiju. Kao student bila je veoma zainteresovana za pitanja diskriminacije i socijalne pravde i učestvovala je u antinuklearnim demonstracijama. Šta je verovatnije?
A. Linda je bankarska službenica
B. Linda je bankarska službenica i aktivna je u feminističkom pokretu.
Kao i u svim prethodno opisanim zadacima, većina od čak 85 odsto ispitanika bira pogrešan odgovor, odnosno odgovor koji ne poštuje normativne teorije mišljenja/zaključivanja/odlučivanja. Kod ovog zadatka važi pravilo ekstenzije/inkluzije – jedan od osnovnih principa verovatnoće: ukoliko ekstenzija A uključuje podskup B, verovatnoća događaja A mora biti veća od verovatnoće događaja B. I zaista, verovatnoća da budu ispunjena dva uslova (bankarska službenica i feministkinja) ne može biti veća od verovatnoće da bude ispunjen samo jedan uslov (bankarska službenica).
Pametnije je gluplje
Dizajn eksperimenata kojima psiholozi istražuju kognitivne pristrasnosti naizgled je jednostavan. Ispitanicima se postavi problem za koji postoji normativni postupak dolaženja do rešenja. Nakon što reše problem, način njihovog rezonovanja upoređuje se s normativnom procedurom, beleže se i mere odstupanja od nje. Dakle, s jedne strane, postoje normativne teorije mišljenja, zaključivanja i odlučivanja, kao što su formalna logika, teorija verovatnoće, teorija korisnosti… One propisuju kako trebarešiti neki problem. Psihologe zanima formulisanje deskriptivnih teorija mišljenja, zaključivanja, odlučivanja. One opisuju kako zaista ljudi misle, izvode zaključke i donose odluke.
U zavisnosti od formulacije i operacionalizacije problema, kognitivna pristrasnost ispoljava se kao netačnost ili kao nedoslednost. Kada normativni standardi dozvoljavaju samo jedan racionalan odgovor, svako sistematsko odstupanje od tog odgovora smatra se pristranošću. Na primer, formalna logika propisuje pravila koja je potrebno slediti kako bi se na osnovu premisa izveo valjan deduktivni zaključak. Kada postoji nesaglasnost između empirijske istinitosti i logičke valjanosti zaključka, odgovori su pristrasni u pogledu preciznosti ukoliko se pokaže da se ljudi sistematski oslanjaju na kongruentnost sadržaja zaključka i ranijih uverenja, a ne na logička pravila. Ponekad, međutim, normativne teorije ne propisuju samo jedan racionalni odgovor; u tom slučaju, racionalnim se smatra doslednost u odgovorima na formalno iste probleme, koji se razlikuju samo po tome kako su postavljeni.
Dakle, na lak problem (Koliko je 2 + 2?) aktivira se brzi sistem. Ako je problem teži (Koliko je 57 x 18?) trebalo bi da se aktivira spori sistem. Istraživanja kognitivnih pristrasnosti pružaju nam uvid u tip problema koji po karakteru spadaju u probleme za spori sistem, ali koji po pravilu aktiviraju brzi. Ovaj pak, oslanjajući se na intuiciju, brzo generiše pogrešan odgovor, koji percipiramo kao tačan.
1. U gradu postoje dve bolnice: velika i mala. Pretpostavimo da se u tom gradu svake godine rodi apsolutno jednak broj dečaka i devojčica. U kojoj bolnici je verovatnije da se, u bilo kom danu u godini, rodi jednak broj dečaka i devojčica?
A. U velikoj
B. U maloj
C. Verovatnoća je ista za obe bolnice
Objašnjenje: Brzi sistem juri ka odgovoru pod C; očekujemo da stvari prate trend, odnosno matricu, bez obzira na veličinu. E pa, veličina je bitna. Dok mali uzorak (mala bolnica) redovno generiše ekstremne vrednosti ili proporcije, veliki daleko vernije odražava realno stanje stvari. Zanemarivanje veličine uzorka u kognitivnoj psihologiji poznato je kao heuristika reprezentativnosti.
Opisana greška stoji u pozadini predrasuda, na primer. Što je broj pripadnika određene kategorije ljudi s kojima ste imali direktan kontakt manji, to je verovatnoća da ćete poverovati u netačne pretpostavke o toj grupi veća.
2. Tim psihologa sproveo je testiranje ličnosti na uzorku od 100 profesionalaca – 30 inženjera i 70 pravnika. Za svakog od testiranih sačinjen je kratak opis. Jedan od profila izgleda ovako:
Boris ima 47 godina. Oženjen je, otac četvoro dece. Prilično je konzervativan i ambiciozan. Nije preterano zainteresovan za politiku i društvena pitanja. Slobodno vreme uglavnom koristi za bavljenje svojim hobijima: jedrenje, matematika i popravka starog nameštaja.
Kolika je verovatnoća da je Boris jedan od 30 inženjera?
A. 10–40 odsto
B. 40-60 odsto
C. 60-80 odsto
D. 80-100 odsto
Objašnjenje: Bilo koji odgovor sem A ponovo svedoči o grešci na bazi heuristike reprezentativnosti. Na ovom zadatku, većina ispitanika precenjuje mogućnost da je Boris inženjer. Kako inženjeri čine 30 odsto uzorka, verovatnoća da je Boris inženjer je upravo ta – 1/3. Uprkos činjenici da su svi podaci neophodni za tačnu procenu navedeni u zadatku, ispitanici, zavedeni opisom koji odgovara predstavi koju imaju o inženjerima, greše.
3a. Na koliko ste „sudara“ izašli prošlog meseca?
A. 1-3
B. 3-5
C. 0
3b. Na skali od 1-5, koliko se srećno osećate u poslednje vreme (5 je najviši stepen sreće)?
A. 1
B. 2
C. 3
D. 4
E. 5
Objašnjenje: Ma kako da odgovorite na ova pitanja, velika je verovatnoća da je odgovor na pitanje 3b u pozitivnoj korelaciji s odgovorom na 3a. Drugim rečima, lični doživljaj sreće procenili ste višim ukoliko ste imali veći broj izlazaka.
Na prvi pogled, korelacija se čini prirodnom. S obzirom da su ispitanici u ovom slučaju bili studenti, oni se uistinu i osećaju srećnije ukoliko imaju više „sudara“. Kanemanu je palo na pamet da to proveri, pa je u jednom od testova okrenuo redosled pitanja. Ispostavilo se da sreća tada nije u korelaciji s brojem sastanaka.
Ista greška, poznata kao heuristika supstitucije, testirana je i sa kvalitativno drugačijim pitanjima. Mehanizam je sledeći: Ukoliko se odmah nakon pitanja na koje je moguć objektivan odgovor postavi pitanje koje zahteva subjektivnu procenu, ona će biti pod uticajem prvog pitanja i odgovora.
4a. Izaberite između sledeće dve mogućnosti:
A. Siguran dobitak u iznosu od 900 dolara
B. 90 odsto šansi za dobitak u iznosu od 1.000 dolara
4b. Izaberite između sledeće dve mogućnosti:
A. Siguran gubitak u iznosu od 900 dolara
B. 90 odsto šansi za gubitak u iznosu od 1.000 dolara
Objašnjenje: Set ovakvih zadataka, na kojima ispitanici sistematski biraju najpre odgovor A, a potom odgovor B poslužio je Kanemanu i Tverskom kao osnov za Teoriju izgleda. Dvojica psihologa uočili su, naime, zanimljivu bihejvioralnu tendenciju: kada imaju mogućnost sigurnog dobitka, ljudi igraju na sigurno (averzija prema riziku); kada su suočeni s mogućnošću gubitka, najednom postaju skloni riziku (averzija prema gubitku + sklonost ka riziku).
Ovaj nalaz pokazao se epohalno bitnim u ekonomiji. U vreme kada su Kaneman i Tverski formulisali Teoriju izgleda, ekonomijom je suvereno vladala teorija korisnosti. Po njoj, suma novca koju je ekonomski akter spreman da rizikuje direktno i jedino zavisi od njegovog ukupnog bogatstva; drugim rečima, milion milioneru znači mnogo više nego milijarderu.
Teorijom izgleda, Kaneman i Tverski napali su još jedan važan aspekt ekonomske teorije, izražen kroz pojamnepovratni troškovi. Normativno, već uloženi resursi (novac, vreme ili napor) ne treba da utiču na buduće odlučivanje. Racionalno odlučivanje zasniva se na proceni budućih dobiti i dodatnih troškova, pri čemu nepovratni troškovi nisu varijabla. Većina aktera ponaša se, međutim, sasvim drugačije: nastavljaju sa ulaganjem u propalu investiciju, nastojeći da povrate izgubljeno. Otud tehnički termin efekat propalog ulaganja.
5a. Zamislite da se zemlja u kojoj živite priprema za izbijanje azijske bolesti za koju se očekuje da će ubiti 600 vaših sunarodnika. Predložena su dva programa odbrane od bolesti:
A. Ako se prihvati program A, 200 ljudi biće spašeno.
B. Ako se prihvati program B, postoji 30 odsto šanse da će biti spašeno svih 600 ljudi, ali i verovatnoća od 60 odsto da niko neće biti spašen.
5b. Zamislite da se zemlja u kojoj živite priprema za izbijanje azijske bolesti za koju se očekuje da će ubiti 600 vaših sunarodnika. Predložena su dva programa odbrane od bolesti:
A. Ako se prihvati program A, 400 ljudi će umreti.
B. Ako se prihvati program B, postoji 30 odsto šanse da niko neće umreti, ali i verovatnoća od 60 odsto da će svi umreti.
Objašnjenje: Dva problema su formalno identična. Razlika se ogleda jedino u načinu na koji su formulisani ishodi (tehnički termin za formulacija ishoda glasi okvir). U prvom scenariju, ishod je formulisan u terminima broja preživelih (pozitivan okvir), a u drugom u terminima broja izgubljenih života (negativan okvir). U oba scenarija, ispitanici biraju između sigurne opcije (plan A) i rizične opcije (plan B).
Prema normativnoj teoriji odlučivanja, oba ishoda imaju istu očekivanu korisnost, tako da će izbor između plana A i plana B zavisiti jedino od sklonosti aktera ka riziku, odnosno ka sigurnosti. Uz to, aksiom invarijantnosti nalaže da preferencija prema riziku, odnosno prema sigurnosti, ostaje ista bez obzira na promene okvira. Psiholozi su, međutim, utvrdili da se u realnosti ljudi ponašaju drugačije. U pozitivnom okviru, 72 odsto ispitanika bira plan A (sigurnu opciju), dok u negativnom okviru, 78 odsto ispitanika bira plan B (rizičnu opciju). Ovaj fenomen u kogitnivnoj psihologiji poznat je kao efekat okvira ili efekat uokviravanja.
6. Linda ima 31 godinu, živi sama, otvorena je i veoma bistra osoba. Diplomirala je filozofiju. Kao student bila je veoma zainteresovana za pitanja diskriminacije i socijalne pravde i učestvovala je u antinuklearnim demonstracijama. Šta je verovatnije?
A. Linda je bankarska službenica
B. Linda je bankarska službenica i aktivna je u feminističkom pokretu.
Kao i u svim prethodno opisanim zadacima, većina od čak 85 odsto ispitanika bira pogrešan odgovor, odnosno odgovor koji ne poštuje normativne teorije mišljenja/zaključivanja/odlučivanja. Kod ovog zadatka važi pravilo ekstenzije/inkluzije – jedan od osnovnih principa verovatnoće: ukoliko ekstenzija A uključuje podskup B, verovatnoća događaja A mora biti veća od verovatnoće događaja B. I zaista, verovatnoća da budu ispunjena dva uslova (bankarska službenica i feministkinja) ne može biti veća od verovatnoće da bude ispunjen samo jedan uslov (bankarska službenica).
Pametnije je gluplje
Kada mislimo, zaključujemo, donosimo odluke i procenjujemo verovatnoću, značajno odstupamo od normativnih principa kojima bi ovi kognitivni procesi trebalo da budu vođeni. Osim toga, podložni smo uticajima koje psiholozi opisuju kao efekat izloženosti (Zajonc s početka teksta), efekat uokviravanja, averzija prema gubitku… Da li nas poznavanje normativnih teorija i više obrazovanje čine imunim na ovakve greške?
Jedan od najprepričavanijih eksperimenata u kognitivnoj psihologiji izveli su upravo Kaneman i Tverski, početkom 1970ih. U prisustvu subjekata (studenata), jedan od njih dvojice bi zavrteo točak sreće i na taj način odabrao broj između 1 i 100. Od ispitanika bi zatim bilo traženo da naznače da li je određena numerička vrednost, izražena u procentima (na primer, procenat afričkih zemalja u Ujedinjenim nacijama), manja ili veća od izvučenog broja. U sledećem koraku, od ispitanika se tražilo da daju što precizniji odgovor na pitanje koliko je procentualno učešće afričkih zemalja među članicama UN.
Kanemana i Tverskog nije zanimalo da li ispitanici znaju tačan odgovor na ovo pitanje. Interesovalo ih je da li će na njihovu procenu/odgovor uticati vrednost nasumičnog broja (broja izvučenog na točku sreće). Rezultati pokazuju da ispitanici kojima se točak zaustavio na manjem broju (niža kotva) daju niže procene vrednosti nego ispitanici kojima se točak zaustavio na višoj kotvi.
Šta nam govori o ljudskom umu činjenica da na ishode mišljenja mogu da utiču tako bizarne sitnice, poput slučajno izvučenog broja? Suštinski, ništa dramatično. Potvrđuju teoriju da je čovek kognitivni štedljivac ilikognitivna tvrdica, kako psiholozi to vole da kažu. Štedeći sopstvene mentalne kapacitete, prilikom suočavanja s nepoznatim problemom skloni smo da ne formulišemo alternativne hipoteze koje ćemo potom podvrgnuti testiranju, nego posežemo za prečicama. Naknadno ispravljamo što se ispraviti može.
Razumljivo, samo po sebi nameće se pitanje da li su kognitivnim pristrasnostima manje skloni inteligentniji i obrazovaniji ljudi. Većina objavljenih studija s ovom tematikom navodi veoma nisku korelaciju između IQ i obrazovanja, s jedne i kognitivnih iskliznuća, s druge strane. Tako nešto se može pretpostaviti i bez istraživanja i njihovih rezultata. U uzorku na kojem su detektovane i formulisane kognitivne pristrasnosti poput heuristike reprezentativnosti ili efekta okvira prezastupljena je studentska populacija, pri čemu se ne retko radi o studentima prestižnih američkih i evropskih univerziteta.
Ričard Vest (Richard West) i Kit Stanovič (Keith Stanovich), Univerzitet Džejms Medison i Univerzitet u Torontu, pokušali su nedavno da odgovore upravo na ovo pitanje. Grupi od oko 200 studenata završnih godina različitih fakulteta postavili su set zadataka nalik onima kojima su svoje ispitanike testirali Kaneman i Tverski. Zatim su rezultate ukrstili s njihovim SAT bodovima (SAT je standardni test koji služi kao ulaznica na američke univerzitete; korelacija sa IQ iznosi .85) i rezultatima na Need for Cognition Scale. Očekivano na osnovu ranijih istraživanja, rezultati pokazuju da bolje obrazovanje i viši IQ ne umanjuju značajno sklonost kognitivnim predrasudama. Neočekivano, njihova studija zaključuje da su pametniji ljudi u mnogim instancama skloniji kognitivnim greškama.
Jedna od pristrasnosti kojoj su pametniji i obrazovaniji ljudi posebno podložni jeste univerzalna tendencija da druge smatramo sklonijim pogrešnom zaključivanju. U stanju smo da sistematski i tačno detektujemo greške u mišljenju drugih, pri čemu smo manje-više slepi za sopstvene. Zašto?
Vest i Stanovič izlaze sa interesantnom hipotezom. Diskrepanca nastaje zbog različitih metoda koje primenjujemo kada posmatramo druge i kada posmatramo sebe same. Kada razmišljamo o iracionalnim izborima i odlukama drugih, primorani smo da pratimo bihejvioralne pokazatelje. Stvar posmatramo spolja i bolje uočavamo greške. Kada razmišljamo o svojim odlukama i izborima, posežemo za introspekcijom. Što je neko inteligentniji, to će biti skloniji da čeprka po svojoj unutrašnjosti, traga za „uzrocima“, lamentira nad sopstvenim greškama. Imajući u vidu da su pokretači kognitivne pristrasnosti i „krivci“ za greške u mišljenju dominantno nesvesni, introspekcija ne može biti od pomoći. I ne samo to, bezuspešno čeprkanje najčešće navodi na opravdavanje sopstvenih grešaka.
Reci mi kako koristiš internet – reći ću ti da li si depresivan
« Prethodno / Sledeće »
By Sonja Pavlović / 19. novembar 2012. / Psihologija, WeirdScience / 6 komentara
Hajde da, svako za sebe, razmotrimo dva pitanja. Prvo: Ko sam? Šta je to što me čini drukčijom u odnosu na druge ljude, u smislu stvari koje kupujem ili nikada ne bih kupila, odeće koju biram da nosim ili koju nikada ne bih obukla, destinacija na koje putujem ili koje nemam želju da ikada posetim? Osim toga, šta je to što me čini jedinstvenom sa aspekta mog psihološkog sklopa – onog dela mene koji čini da mislim to što mislim, osećam to što osećam, govorim to što govorim, ponašam se na način na koji se ponašam?
Jedan od najprepričavanijih eksperimenata u kognitivnoj psihologiji izveli su upravo Kaneman i Tverski, početkom 1970ih. U prisustvu subjekata (studenata), jedan od njih dvojice bi zavrteo točak sreće i na taj način odabrao broj između 1 i 100. Od ispitanika bi zatim bilo traženo da naznače da li je određena numerička vrednost, izražena u procentima (na primer, procenat afričkih zemalja u Ujedinjenim nacijama), manja ili veća od izvučenog broja. U sledećem koraku, od ispitanika se tražilo da daju što precizniji odgovor na pitanje koliko je procentualno učešće afričkih zemalja među članicama UN.
Kanemana i Tverskog nije zanimalo da li ispitanici znaju tačan odgovor na ovo pitanje. Interesovalo ih je da li će na njihovu procenu/odgovor uticati vrednost nasumičnog broja (broja izvučenog na točku sreće). Rezultati pokazuju da ispitanici kojima se točak zaustavio na manjem broju (niža kotva) daju niže procene vrednosti nego ispitanici kojima se točak zaustavio na višoj kotvi.
Šta nam govori o ljudskom umu činjenica da na ishode mišljenja mogu da utiču tako bizarne sitnice, poput slučajno izvučenog broja? Suštinski, ništa dramatično. Potvrđuju teoriju da je čovek kognitivni štedljivac ilikognitivna tvrdica, kako psiholozi to vole da kažu. Štedeći sopstvene mentalne kapacitete, prilikom suočavanja s nepoznatim problemom skloni smo da ne formulišemo alternativne hipoteze koje ćemo potom podvrgnuti testiranju, nego posežemo za prečicama. Naknadno ispravljamo što se ispraviti može.
Razumljivo, samo po sebi nameće se pitanje da li su kognitivnim pristrasnostima manje skloni inteligentniji i obrazovaniji ljudi. Većina objavljenih studija s ovom tematikom navodi veoma nisku korelaciju između IQ i obrazovanja, s jedne i kognitivnih iskliznuća, s druge strane. Tako nešto se može pretpostaviti i bez istraživanja i njihovih rezultata. U uzorku na kojem su detektovane i formulisane kognitivne pristrasnosti poput heuristike reprezentativnosti ili efekta okvira prezastupljena je studentska populacija, pri čemu se ne retko radi o studentima prestižnih američkih i evropskih univerziteta.
Ričard Vest (Richard West) i Kit Stanovič (Keith Stanovich), Univerzitet Džejms Medison i Univerzitet u Torontu, pokušali su nedavno da odgovore upravo na ovo pitanje. Grupi od oko 200 studenata završnih godina različitih fakulteta postavili su set zadataka nalik onima kojima su svoje ispitanike testirali Kaneman i Tverski. Zatim su rezultate ukrstili s njihovim SAT bodovima (SAT je standardni test koji služi kao ulaznica na američke univerzitete; korelacija sa IQ iznosi .85) i rezultatima na Need for Cognition Scale. Očekivano na osnovu ranijih istraživanja, rezultati pokazuju da bolje obrazovanje i viši IQ ne umanjuju značajno sklonost kognitivnim predrasudama. Neočekivano, njihova studija zaključuje da su pametniji ljudi u mnogim instancama skloniji kognitivnim greškama.
Jedna od pristrasnosti kojoj su pametniji i obrazovaniji ljudi posebno podložni jeste univerzalna tendencija da druge smatramo sklonijim pogrešnom zaključivanju. U stanju smo da sistematski i tačno detektujemo greške u mišljenju drugih, pri čemu smo manje-više slepi za sopstvene. Zašto?
Vest i Stanovič izlaze sa interesantnom hipotezom. Diskrepanca nastaje zbog različitih metoda koje primenjujemo kada posmatramo druge i kada posmatramo sebe same. Kada razmišljamo o iracionalnim izborima i odlukama drugih, primorani smo da pratimo bihejvioralne pokazatelje. Stvar posmatramo spolja i bolje uočavamo greške. Kada razmišljamo o svojim odlukama i izborima, posežemo za introspekcijom. Što je neko inteligentniji, to će biti skloniji da čeprka po svojoj unutrašnjosti, traga za „uzrocima“, lamentira nad sopstvenim greškama. Imajući u vidu da su pokretači kognitivne pristrasnosti i „krivci“ za greške u mišljenju dominantno nesvesni, introspekcija ne može biti od pomoći. I ne samo to, bezuspešno čeprkanje najčešće navodi na opravdavanje sopstvenih grešaka.
Reci mi kako koristiš internet – reći ću ti da li si depresivan
« Prethodno / Sledeće »
By Sonja Pavlović / 19. novembar 2012. / Psihologija, WeirdScience / 6 komentara
Hajde da, svako za sebe, razmotrimo dva pitanja. Prvo: Ko sam? Šta je to što me čini drukčijom u odnosu na druge ljude, u smislu stvari koje kupujem ili nikada ne bih kupila, odeće koju biram da nosim ili koju nikada ne bih obukla, destinacija na koje putujem ili koje nemam želju da ikada posetim? Osim toga, šta je to što me čini jedinstvenom sa aspekta mog psihološkog sklopa – onog dela mene koji čini da mislim to što mislim, osećam to što osećam, govorim to što govorim, ponašam se na način na koji se ponašam?
Drugo pitanje glasi: Kako koristim internet?
Mada ova dva pitanja mogu izgledati sasvim nepovezana, nije tako. Nesumnjivo, sadržinski aspekt nečije upotrebe interneta govori o psihološkim karakteristikama te osobe. Neko ko čitavu noć provodi igrajući poker onlajn vrlo verovatno spada u ljude sklone preuzmanju rizika. Osoba koja na You Tubeu objavljuje sopstvene karaoke ludorije najverovatnije je ekstrovertna. Upotreba interneta, međutim, ima i apstraktniji, mehanički apsekt: Koliko često šaljem mejlove? Da li četujem? Imam li u svakom trenutku po nekoliko otvorenih tabova i da li često idem iz jednog „prozora“ u drugi?
Mešovita grupa istraživača, koju su činili inženjeri, kompjuterski stručnjaci i psiholozi, pokušala je nedavno da istraži da li ovaj ne-sadržinski aspekt korišćenja interneta govori nešto o psihološkim karakteristikama korisnika. Došli su do iznenađujućeg rezultata (pdf): analizom mehaničkih karakteristika internet navika moguće je predvideti važan aspekt ličnosti: podložnost depresiji.
Od dobrovoljnih učesnika u istraživanju – njih 200 – traženo je da popune detaljan upitnik o svojim skorašnjim emocionalnim iskustvima. Istraživači subjektima nisu rekli da su u upitnik umetnuta i kamuflirana pitanja koja čine poznatu skalu za merenje prisustva simptoma depresije, CES-D. Pre toga, prikupili su podatke o internet navikama svakog od učesnika u studiji: koju količinu podataka šalju i primaju putem interneta, koje programe i aplikacije koriste kada su online, da li su nasumični u pogledu izvora iz kojih primaju i kojima šalju sadržaje itd.
Važno je imati na umu da istraživači nisu znali čemu, odnosno kojim sadržajima učesnici u studiji pristupaju na internetu; nisu im bile poznate web stranice koje posećuju. Isto tako, nisu imali uvid u sadržaj njihovih mejlova, četova i materijala koji skidaju s interneta, kao ni u karakter odnosa između učesnika u studiji i njihovih internet kontakta. Rečju, znali su samo kako subjekti koriste internet.
Ukrštanjem skorova učesnika u studiji na skali za detektovanje prisustva simptoma depresije sa trendovima koji karakterišu njihovo ponašanje na internetu, istraživači su utvrdili da postoji veoma specifična matrica onlajn navika, koja stoji u visokoj korelaciji s depresivnim tendencijama. Preciznije, osobe koje šalju veliki broj mejlova, ekstenzivno četuju i neprekidno „šaraju“ s jednog sajta na drugi, često preuzimanjući sadržaje s njih, sklonije su da iskuse depresivna stanja.
Istraživači u studiji ne nude odgovor na pitanje zašto su ovi parametri u korelaciji i otkud to da opisane internet navike svedoče o prisustvu simptoma depresije. Rezultati do kojih su došli mogu se, međutim, povezati s nekim od poznatih aspekata depresije. Veliki broj poslatih mejlova i ekstenzivni onlajn razgovori mogu se tumačiti kao nedostatak interpersonalnih kontakata u realnom životu i pokušaj da se on prevaziđe obimnijom komunikacijom s prijateljima koji žive daleko ili osobama koje neko i ne poznaje drugačije osim kao internet kontakte. Isto tako, neprekidno „švrljanje“ sa sajta na sajt može se tumačiti kao znak anhedonije – umanjene sposobnosti za emocionalni doživljaj – koja prati depresiju, tj. kao pokušaj da se dođe do izvora emocionalne stimulacije.
U čemu se ogleda značaj ovog istraživanja, odnosno rezultata do kojih su istraživači došli?
Procenjuje se da između 15 i 20 odsto odrasle populacije industrijski razvijenih zemalja barem jednom tokom života iskusi ozbiljna depresivna stanja, dok oko deset odsto odraslih pati od kliničke depresije, čiji simptomi uključuju poremećaje ishrane i spavanja, umanjenu koncentraciju, pomankanje interesovanja za dnevne životne aktivnosti, sniženi libido, razdražljivost, generalno negativan pogled na svet, nisko samopouzdanje. Osim toga, ima indicija da depresija postaje posebno prevalentna u mlađoj populaciji. Prema izveštaju Američke studentske zdravstvene organizacije za 2011. godinu (pdf), trećina studenata se tokom godine nađe u tako depresivnom stanju da, prema sopstvenim rečima, nisu u stanju da normalno funkcionišu.
Osim što je rasprostranjena, depresija po posledicama može biti veoma opasna. U krajnjoj instanci, može da rezultira samoubistvom.
Preciznih podataka nema, ali se osnovano pretpostavlja da je više od polovine samoubistava povezano s poremećajima raspoloženja, pre svega s depresijom. Prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, svake godine oko miliona ljudi oduzme sebi život; na svakih 40 sekundi, negde u svetu desi se jedno samoubistvo. Slikovitije rečeno, godišnje u svetu više ljudi strada od sopstvene ruke nego od ubistva i pogibije u ratu zajedno (sa 19 samoubistava na 100.000 stanovnika, Srbija je na 13. mestu i svrstava se u zemlje srednjeg rizika).
Uprkos rasprostranjenosti i ozbiljnim negativnim posledicama, depresija spada u mentalne poremećaje koje je teško dijagnostifikovati. Stručnjaci za mentalno zdravlje barataju podatkom da je tek trećina onih koji imaju simptome depresije svesna toga i dobija odgovarajuću pomoć. Među dve trećine nedijagnostifikovanih, koji žive s depresijom, ima ljudi koji i ne znaju da za svoje simptome mogu da potraže i dobiju pomoć, ali i ne mali procenat onih koji izbegavajući dijagnozu – izbegavaju moguću stigmu.
Depresivan muškarac – tabu
Verovatnoća da će ljudi prepoznati depresiju kod muškarca daleko je manja, čak i kada manifestuje iste simptome kao osoba ženskog pola, pokazuje skorašnja studija psihologa sa Univerziteta Vestminster.
Dvema grupama od po 600 ispitanika istraživači su pročitali kratku priču o osobi čiji opis odgovara pacijentu sa simptomima kliničke depresije. Jednoj grupi priča predstavljena kao da govori o osobi ženskog pola (Kejt), a drugoj kao da je reč o muškarcu (Džon).
Više od polovine subjekata iz obe grupe prepoznaje da centralna figura u priči ima mentalnih problema (57%, odnosno 52% ispitanika). Postotak onih koji smatraju da osoba iz priče nema psihološki problem znatno se razlikuje u zavisnosti od pola aktera: dok samo 10 odsto subjekata smatra da je sa Kejt sve u redu, kod Džona problem ne prepoznaje čak 25 odsto subjekata. Još interesantniji je podatak da su za Džonov problem posebno „slepi“ muškarci, dok u slučaju Kejt među onima koji ne prepoznaju mentalne poteškoće ima podjednako muškaraca i žena.
Stereotip o muškarcu, objašnjavaju istraživači svoje nalaze, uključuje čvrstinu, snagu, otpornost na bol – fizičku i duševnu. Osim što muškarcima otežava odluku da se obrate kada kod sebe prepoznaju simptome depresije, stereotip i ljude iz njihove okoline ne dozvoljava da ih uvide i eventualno reaguju.
Detektovanje sklonosti ka depresiji još je teže nego dijagnostifikovanje poremećaja raspoloženja kada se ono već razvije. Svaki takav test, bilo da ga subjekt radi sam ili se putem struktuiranog intervjua odvija uz pomoć stručnjaka, ipak počiva na samoizveštavanju, što znači da nosi opasnost da će subjekt govoriti kako želi da se oseća, a ne kako se stvarno oseća.
Ukoliko bi nalazi opisane studije bili replikovani, a veza između internet navika i crta ličnosti pojašnjena, istraživači se nadaju da bi se otvorila mogućnost za dizajniranje instrumenata za ranu detekciju depresivnih simptoma koji ne bi zavisili od iskrenosti subjekta.
No comments:
Post a Comment