Strah Šta je strah?

Strahom se naziva osećaj teskobe, neprijatnosti ili vrlo intenzivne uznemirenosti, doživljen u prisutnosti neke "opasnosti" ili čak pri samoj pomisli na nju.
Strah nazivaju emocijom izbegavanja i još kažu da se karakteriše bežanjem od opasnosti. Svet je tako udešen da je pun potencijalnih opasnosti i strah je emocija sa kojom se veoma često srećemo. Kako to lepo kažu Dejvid Kreč i Ričard Kračfild u svojoj čuvenoj enciklopediji "Elementi psihologije": izvesni posmatrači ljudske prirode stavili su strah čak u samu srž ljudskog ponašanja; prema njihovom stanovištu "strah je onaj koji čini da se svet okreće".
Strah se uvek ispoljava kroz uznemireno i haotično ponašanje. Pojačano lučenje adrenalina uzrokuje napetost čitavog tela i "suženje" svesti. Emocije u potpunosti nadglasavaju razum.
Funkcija straha
Funkcija straha je, u osnovi pozitivna, jer je on od pradavnih vremena svojevrstan čuvar čoveka i ovoj osetljivoj vrsti obezbeđuje opstanak. Bežanje od opasnih situacija, sakrivanje i nepoverljivost, nasleđivani su i sticani kroz generacije. Neki od relikata iz ovih najstarijih vremena, poput straha od mraka, koji je ljudsku vrstu čuvao od grabljivih stvorova koji se u ovom ambijentu bolje osećaju i snalaze i danas su sveprisutni (pogledati francuski film RRRR!). Najsnažnijim i osnovnim strahom, svojstvenim ne samo ljudskoj vrsti, već i svim "ostalim" životinjskim vrstama, smatra se strah od novog, nepoznatog. Ovde izgleda, po mišljenju autora ovih redova, treba i tražiti korenje svih postojećih strahova.
Da li su strahovi urođeni ili se uče
Neki od strahova su urođeni, neki se uče. Beba već u prvim mesecima života može manifestovati urođeni strah od glasnih i iznenadnih zvukova, izmicanja podloge i neočekivanih pojava kroz nagle i nedefinisane reakcije, pokrete ili promene položaja. Vremenom, odnosi straha i iskustva se uslovljavaju i usložnjavaju: javljaju se strah od nekih predmeta, novih situacija, stranih osoba, životinja, usamljenosti, mraka, bolnih i neprijatnih događaja. Prvi strah koji beba vremenom stiče je strah od odvajanja od roditelja. Ovaj strah se uči već u prvim mesecima života. Za drugu godinu života karakteristično je javljanje nekih novih strahova kao što su: strah od životinja (najčešće zmija i insekata), bučnih objekata i uređaja, jakih zvukova, duboke vode. U periodu od treće do pete godine, kada dečja mašta postaje sve snažnija, pojavljuju se strahovi od različitih, uglavnom noćnih, čudovišta (veštica, vukodlaka), strahovi od ljudi, lekara, zubara, policajaca, strahovi od povreda, pada, nekih životinja (pasa, konja). Od pete do sedme godine na scenu stupaju strah od bolesti, strah od gubitka roditelja, strah od usamljenosti i zbog toga što se o ovome razmišlja i promišlja po prvi put baš u ovom periodu, svakako najsnažniji derivat straha od novog, nepoznatog- strah od smrti, koji će kada se prvi put pojavi, tu i ostati za ceo život.
Vremenom, kako osoba sazreva, izvori straha postaju sasvim novi. Oblikuju se i neki potpuno novi strahovi: od neuspeha, kritike, negativne procene od strane drugih, sramote, poniženja, kaznenih mera, školske sredine, gubitka slobode… Odraslim ljudima je uglavnom svojstveno da umeju, naučili su, da strah ne pokazuju u meri u kojoj to čine deca i održavaju ga u granicama normalnog. No, verovatno se svakom ponekad dogodi da oseti snažan neprijatan osećaj u stomaku, suva usta, ubrzan puls, rumenilo u licu, šake i telo oblivene znojem i utrnule ruke pred nekom neugodnom, zastrašujućom situacijom ili objektom. Kod zdrave osobe ovakvi simptomi prolaze najčešće brzo, ali kod nekih, ne postoji sposobnost i mogućnost ovladavanja osećanjima i postupcima, čak i kada postoji svesna procena da im ne preti nikakva realna opasnost.