Probudi se! Dođi kući! Ljubav te zove!

Je li moguće da ljubav koju sam čitav život tražila napokon nalazim?

Ljubav koju sam zamišljala kao nešto najlepše na svetu, nešto zbog čega su se sve boli i patnje isplatile.

Sad je vidim. Tu je. Čeka me. Ali nije sama.

Ljubav ne može biti sama. Ljubav ne izdvaja ništa. Ona nema granice. Ljubav je jedinstvo svega.

Ali čekaj, ko je to onda s njom?

Je li moguće?

Je li moguće da smrt koje sam se bojala čitav život sada postaje stvarna?

Smrt koju sam zamišljala kao nešto najružnije na svetu, nešto što bi po svaku cenu trebala izbeći raznim površnim zadovoljstvima i ukrašavanjem.

Sad je vidim. Tu je. Čeka me. Ali nije jedina.

Sa onom ljubavi je. U ljubavi je.

I to je taj tren. Taj tren povratka u jedinstvo. Tren gde prestaju dualnosti. Život i smrt nestaju.

Nema više „crnog i belog“, „dobrog i zlog“, „levog i desnog“...

Ajme, pa da, nema više „mene i ostalog“.

U istom se trenu  oba polariteta vraćaju jedan drugom.

Da bi iskusila pravu ljubav, ja moram umreti. Jer ljubav nema granica. Ljubav je smrt ovog „ja“.

Ovo „ja“  se nekad proglasilo odvojenim od svega ostalog. I tu je počelo patiti. Tražilo je ljubav.

I sad se vraća. Nestaje. I u tom nestajanju spoznaje ljubav i smrt.

I sve je dobro. Sve je mir. Sve je kako je.

Jedna se velika celina odlučila sama sa sobom našaliti. Prividno se podvojiti.

Primarni strah od smrti bio je strah od ljubavi.

Želja za ljubavlju bila je želja za smrću.

I sada oboje nestaje. I sve samo Jeste. Savršenstvo tu i sad.

Dobro da je sve samo bila šala!

Hvala! Hvala!

Autor: Saša Iris Pavan