Zavist

Malo će ko priznati da ikome zavidi. A ipak je zavist u osnovi mnogih ljudskih dela, osećanja i stavova. Ona je glavni izvor prividno neobjašnjivih netrpeljivosti i moćni uzročnik nebrojenih zala. Zavist je otrov koji podmuklo truje i uništava čovekov život. Ljudi najžešće i najupornije mrze one kojima najviše zavide. Takvima se najsvirepije svete, kada se i ukoliko se ukaže povoljna prilika.

Sve može postati predmet surove, neumoljive zavisti:

Bogastvo, uticaj, moć, položaj, karijera, obaveštenost, pripadnost određenim društvenim grupama, popularnost, slava, lepota, zdravlje, inteligencija, duhovitost, snaga, okretnost, brzina, dovitljivost, zavodljivost, umeće ophođenja sa ljudima, posedovanje ovih ili onih stvari, elegancija, ukus, samopouzdanje, obrazovanje, talenat. Pa i samo dobro raspoloženje, zadovoljstvo ili sreća. Sve, ama baš sve može probuditi i razjariti zver zavisti.

Zavidljivi ljudi žive u mučnom uverenju da drugi imaju ono što je njima nepravedno uskraćeno. To im život čini nesnosnim, pretvarajući ga u pakao u kome na svakom koraku bivaju podvrgavani najstrašnijim mukama.

Zavidljivci se stalno i u svemu porede sa drugima, opsednuti računicama koje im ukazuju da su uvek na šteti.

Sve im je lakše prihvatiti i lakše oprostiti od tuđe nadmoći koju, međutim, vide svuda oko sebe iako to ne žele da otvoreno priznaju kako bi, i pred sobom i pred drugima, prikrili osećanje vlastite manje vrednosti.

Zavist se zato najčešće iskazuje prerušena, pod maskom moralnih osuda, pravdoljubivosti, zahteva za jednakošću.

Najveći problem zavidljivaca je što ne umeju da žive vlastitim životima, da u njima pronađu smisao i zadovoljstvo. To ih goni da se stalno a potpuno besmisleno sravnjuju sa drugim ljudima, trujući život i sebi i svima oko sebe. D.Simonovic