Zapitajmo se koliko toga činimo, koliko smo energije, vremena i napora spremni da uložimo, koliko žrtava to podnesemo, samo da bismo nešto dokazali, bilo sebi, bilo drugima.
Koliko snažno, koliko sveobuhvatno nama upravlja potreba da se dokažemo? Ono - pokazaću ja već njima.
Kome ćemo to pokazati? Šta? I zašto?
Uglavnom hoćemo da nešto pokažemo onima koji su nas omalovažili ili nam bar tako izgleda. To nikako nije isto. Previše često drugima pripisujemo ono što sami sebi činimo. Hoćemo da drznicma dokažemo da vredimo daleko više.
Zašto bismo to činili? Našoj vrednost niko ne može ništa ni da doda ni da oduzme. Ako nas neko vidi drugačijim nego što jesmo, to je zato što mu sliku o drugima, uključujući i nas, zamućuje vlastita unutrašnja zbrka. To je njegov, ne naš problem. Ima, recimo, ljudi, koji nisu u stanju da priznaju bilo čiju vrednost, upravo zato što sami sebe strašno malo cene.
Ili bismo da dokažemo kako smo u pravu a neko drugi u krivu. Zašto nam je to, međutim to toliko važno? Ako smo zaista ubeđeni u istinitost i ispravnost onog što činimo, mislimo ili govorimo, zašto nam je neophodno da ikome dokazujemo? Zašto nam je potreba tuša potvrda? Verujući da se dokazujemo drugima, često pokušavamo da se dokažemo samima sebi. Da pokažemo sebi kako nešto umemo i možemo. A zašto bismo sve morali moći?
Nije osnovno pitanje - mogu li ja to, već želim li ja to. A u težnji za dokazivanjem to pitanje svih pitanja previše olako prenebregavamo.
Ili bismo da, dokazujući drugima kako smo u pravu, dokažemo sebi samima da zaista verujemo u ono u šta baš i i nismo sigurni.
Je li sve to vredno truda?
Čak i kada dokazivanjem prividno postignemo ono što smo naumili, čeka nas osećanje razočaranja. Ono tišteće - to ipak nije to.
Osećanje razočaranje je istinsko. Ono što smo postigli dokazivanjem nikada nije zaista to, nije ono što u dubini duše zaista želimo. D.S.
No comments:
Post a Comment