Nulta tačka - središte svega što jeste

Koliku je šalu svest odigrala sama sa sobom počinje ti se otkrivati kad se barem na trenutak poMIRiš sa svojom biti (bivanje u tvom srcu).

Mnogo puta si čula i čuo da moraš da se mučiš da ne bi ostao „niko i ništa“, da moraš da se dokazuješ, nadograđuješ, poboljšavaš.
I koliko god se trudio imaš osećaj da ništa nisi napravio, da se nigde nisi pomerio... kao da celo vreme stojiš na mrtvoj tački.

Pozivam te sada da uzmeš pauzu od čitanja, da u ovom neponovljivom trenutku utoneš potpuno u tu mrtvu tačku. Šta imaš za izgubiti? Možda je ovo zadnji tren pre nego umre ovo iskustvo pod tvojim imenom. Zašto bežiš od te mrtve tačke? Samo u ovoj sekundi potoni u tu mrtvu tačku. Ona je tu, u ovom trenu, u ovoj sekundi, još pola od te sekunde, i još pola. Stani. Nula.

I sad mi reci ko si ti?
Reci mi, je li ikada išta drugo trajno postojalo osim te mrtve tačke. Osećaš li tu tišinu koja se protezala kroz čitav tvoj život, ispod svake tegobe, drame, jada, veselog trenutka ili bolnog trenutka?

Zašto da trčiš za trenucima iz prošlosti koje želiš da ponoviš? Zašto da bežiš od percipiranja intenzivnih energija koje nazivamo emocijama ili boli? Sve što ima formu i način odigravanja je uvek dolazilo i odlazilo. Nikada nije ostajalo tu uz tebe, nikada te nije ispunjavalo. Zašto da svemu tome daješ toliku pažnju, kad se to i samo od sebe odbija?
Svaki miris pomiriši, svaki objekat sagledaj, svaki događaj proživi, ali ne vezuj se. Tvoja patnja nije potrebna!

Patnja ti ukazuje na to da nešto ne štima. Patiš jer se vezuješ za prolaznost, a u tebi sedi stalnost, istina (ono što je uvek isto) – to je “tvoje“ Biće – to Biće jesi ti, to Biće jeste sve, ono što je uvek Bivalo i Biće. Osećaš li prostranstvo njega, mir, ljubav, neograničenost, spokoj, sreću...sve što si ikada tražila u prolaznosti – već je tu! Temelj svih tvojih želja. U tebi! U svemu! Tu i sad. U tvom centru, u tvojoj mrtvoj tački. Ti si niko i ništa, i pozivam te da se prepustiš toj slobodi!
Ako nešto jesi, onda to JESI, uvek, stalno. Ne treba to da postigneš, napraviš, zaslužiš, potvrdiš, čak ni da spoznaš ili prepoznaš. Bilo kakva akcija je nepotrebna da budeš to što jesi. Da BIVAŠ.

Vreme je da se stave karte na sto, šta je ono što jesi? Šta je tvoja istina? A šta je ono što se pojavilo i što će nestati?

Sa čim se identifikuješ? Sa čim se poISTOvećuješ? Gde je tvoje „ja“? U ovom snu svi smo zamislili da smo nešto gde vidimo iluziju konstante – da smo telo, ponavljajući misaoni obrasci, emocije. Pa tako patimo jer smo zamislili da je jedan objekat odvojen od svih ostalih objekata. I onda taj objekat pokušava da bude neko važan, neko ko više zaslužuje, neko ko će se dokazati, postići nešto bitno da bi ga drugi objekti prihvatili, voleli, dali mu potvrdu.
Oseća se odvojeno samo na principu toga što kroz oset vida percipira (zamišlja) određene atome odvojene kao jedno biće, onda oko sebe negira prisutnost nekih drugih atoma i naziva to vazduhom, pa onda opet zamisli da postoji neka granica unutar koje su atomi koje on naziva drugim bićem. Svest je zamislila da je telo – koren svake patnje, početak svake ego priče, „odvojeno ja“ mentalne priče.

Objekat koji želi ljubav,odnosno objekat koji želi neograničenost. Objekat koji ne želi biti objekat. Objekat koji zapravo shvata da ne može biti objekat. Sve ga vuče da želi biti besmrtan, veliki, miran, sretan, ljubav. Sve ono što jedini pravi identitet i jeste, lažni identitet se trudi da postane.

Objekat, ego ili poistovećivanje sa prividno stalnim karakterstikama iskustva, zapravo duboko u sebi zna da ne postoji. Jedino šta ga stvara jeste iluzija konstante. Iz trena u tren mnogo se menja, okruženje, zvukovi, mirisi, ali to telo i taj sistem emocija i misli kao da pokušava biti stalan iz trena u tren. Samo pokušava, naravno, odnosno zamišlja svoju stalnost. Čak i prostor u kojem telo provodi vreme, objekat počinje smatrati „svojim“, sve što se češće ponavlja, tu „ja“ pokušava da se veže.

Trenutak oslobađanja i prepoznavanje svoje prirode događa se onda kad se šala svesti otkriva.
- Ništa što sam zamislila nisam ja! Ništa što percipiram nisam ja!
- Ja Jesam! Bivam uvek i zauvek, u srcu svakog bića, u centru svakog iskustva, u nultoj tački svega! Iznad vremena, svaka promena je zamišljeni pokret u meni.

Sada napokon sve ostalo što percipiram mogu doživeti u potpunosti. Proživeti, otpustiti, zabaviti se! Ništa me ne može dodirnuti. Pa kako bi i moglo kada sam sve sama stvorila.

A moja bit uvek Jeste. Tu i sad. I ako je na tren zaboravim, samo će me smeh preplaviti, jer patila ili ne patila, zaboravila je ili ne zaboravila, „moja“ Bit uvek Jeste. A i ta koja zaboravlja ili pati je isto zamišljena!

Nula je baza. Tišina je baza svakog zvuka. Ništavilo je baza svakog pojavnog i prolaznog oblika. I zato svi toliko volimo da spavamo. Najviše volimo kada nas nema. Koliko god pričali da volimo da provedemo vreme sa nekom bliskom osobom, da budemo na nekom lepom mestu, da doživimo nešto kroz neko od čula, svako od nas naaaajviše voli da zaspi, da bude u onom stanju u kojem nema ni snova. Ništavilo. Naša istinska bit. Bit za kojom smo tragali svakim pokretom misli, svakim grčenjem mišice, svakim podražajem emocije, svakom prošnjom želja, tragali smo, a ona je uvek bila mi sami. Bliže nego što smo mogli i zamisliti, zato nam je i promakla. Toliko blizu da između nje i nas nema prostora.
Tragali smo za Sobom. I šta drugo preostaje nego smejati se!

Autor: Saša Iris Pavan