SUNYOGA – UZVISENA DUHOVNA PRAKSA

Sunyogi Umašankar je rođen 1967. godine u hindu porodici u Zapadnom Bengalu, u blizini Kalkute.
Iako se obrazovao za inženjera elektrotehnike, i vodio radnju za popravku električnih aparata, vrlo brzo je shvatio da njegov život pripada Bogu i čovečanstvu. Iz tog razloga je poklonio svoju radnju jednoj školi, i otišao u Aurobindov ašram u Pondičeriju da praktikuje jogu i meditaciju.

Tokom boravka u ašramu u Pondičeriju, Umašankar je svako jutro meditirao posmatrajući odraz Sunca na površini mora.
Nakon nekog vremena, postao je sposoban da kroz svoje meditacije upije moćnu energiju sunčevih zraka. Počeo je da eksperimentiše gledajući direktno u Sunce, u početku samo kada je izlazilo, a kasnije i kada je bilo visoko na nebu. Nakon par meseci Sunce mu se prikazivalo kao prozirni prsten sa mekanim plavim nebom unutra. Oštro blještavilo je nestalo i on je osetio kako postaje sve više umirujuće. Vremenom, počeo je da vidi sedam svetlih boja kako isijavaju iz Sunca, polako sežući sve bliže ka zemlji.

Tri meseca nakon što je počeo svoje koncentrisanje na Sunce, Umašankar je osetio te zrake, sunčevu kosmičku energiju, kako dodiruju njegovo telo, stvarajući u njemu neopisiv osećaj dubokog mira.
Nakon pravilne pripreme svog tela, koja je trajala više od jedne godine, Sunyogi Umašankar je redukovao unos hrane postepeno, da bi 17. avgusta 1996. godine potpuno prestao da konzumira hranu.
U februaru 1997. godine, on odlučuje da započne putovanje po Indiji, bez novca, bosonog, samo sa dve jednostavne haljine kojima bi prekrio telo. Njegova misija bila je da širi univerzalni mir, univerzalno jedinstvo i bratstvo.  Umašankar ne želi poklonike, već radi na tome da svi ljudi dostignu samorealizaciju i daju doprinos društvu.

Danas više od tri miliona ljudi vežba sunyogu u svetu, a ovaj način meditativne prakse postaje sve popularniji i u Srbiji. Više informacija o životu Sunyogi Umašankara, kao i o predstojećim seminarima, možete pronaći na www.sunyoga-serbia.com.

Sa trideset godina ste započeli šestogodišnje putovanje po Indiji, šireći poruku mira i bratstva. Šta Vas je inspirisalo na to?

Ta inspiracija je došla još u detinjstvu. Kada sam imao samo pet godina, prisustvovao sam jednoj diskusiji gde se govorilo o duhovnosti, smirenju uma, blagostanju, uređenju društva, itd. Jedan učeni duhovnjak je veoma lepo pričao na te teme. Ja sam stajao u blizini i usmerio sam moje unutrašnje svetlo ka njemu ali se ono odbilo i vratilo meni.  Tada sam shvatio da on daje samo teoretsko znanje, a ne praktično. Dakle, on je stvarao još jednu iluziju koja te ljude udaljava od prave duhovnosti.

Postoji mnogo ljudi u današnjem društvu koji nas zavode na pogrešne puteve. Takvi učitelji nemaju mnogo praktičnog iskustva, međutim to ih ne sprečava da podučavaju ljude. Još tada, sa svojih pet godina, osetio sam ogroman bes zbog takve nepravde. Međutim, bes je brzo isčezao i potom mi je sinulo. Ukoliko uđemo u borbu protiv takvih ljudi, možemo pobediti samo nekoliko njih. Rešenje treba tražiti na drugi način. Jedno od rešenja se može prikazati na primeru pravljenja autoputa. Kada se napravi autoput, onda se svi manji putevi povezuju sa njim i ljudi putuju u velikom broju preko njega, a da ne moraju da pitaju druge za pravac. Slično, posmatrajmo duhovnost kao autoput. Poznavati sebe – to je autoput. Kada smo spoznali sami sebe, onda će svi naši životni putevi postati jedan veliki autoput duhovnosti.

Ta ideja se začela u mom umu još u detinjstvu, kada sam imao samo pet godina. Tada sam započeo svoje unutrašnje putovanje, i moj otac je bio od velike pomoći na tom putu. U stvari, moji roditelji su bili moja najveća inspiracija i moji najveći učitelji.

Kako su izgledali Vaši prvi koraci na putu samorealizacije?

Sećam se, bio sam još dete, kada je jedan prijatelj došao u posetu mom ocu. Sedeli smo svi zajedno u kući. Odjednom, taj prijatelj me upitao: “Da li znaš šta je Bog?”
Zatim smo započeli razgovor na tu temu koji je trajao dva sata, ali izgledalo je kao da je prošlo par minuta. Niko se nije umorio u toj priči. Moj otac je bio veoma srećan dok me slušao kako govorim o tako bitnoj temi. Zatim mi je postavio pitanje: “Kako možeš znati da sam ja tvoj otac?”
Rekao je: “Veoma lepo i ubedljivo si pričao o postojanju Boga. Ja sam tvoj otac. Kako ćeš dokazati istinu da sam ja tvoj otac?”

Bilo je to veličanstveno pitanje. U početku sam bio malo ljut jer nisam znao kako da odgovorim. Imao sam samo 13 godina tada. Nije mi bilo jasno šta je odgovor, pitao sam se da li sam ja sin svoga oca.
Pustio sam da prođe neko vreme i držao sam to pitanje u sebi. Onda mi je jednog dana došlo. Pogledao sam svog oca i majku i rekao: “Otac i majka su ispred mene. Zašto bih uopšte razmišljao. Vi mi recite da li ja jesam ili nisam vaše dete.”

Kao odgovor na njegovo pitanje, ja sam ocu postavio pitanje. On je bio veoma iznenađen i uzbuđen zbog takvog mog razmišljanja. Zatim mi je opet postavio pitanje: “Ko može znati da sam ja tvoj otac?” Ja sam odgovorio da samo majka može znati da je on moj otac. To je bio tačan odgovor. Otac je bio moj prvi duhovni učitelj, takoreći guru.

Tokom šestogodišnjeg hoda kroz Indiju doživeli ste brojna čuda. Duboko u jednoj šumi medved Vam se poklonio, preživeli ste strašnu automobilsku nesreću potpuno neozleđeni, itd. Recite nam nešto više o nekom od tih iskustava.

Tokom tog putovanja svaki dan je bio čudo za sebe, i potpuno novo iskustvo. Svakog dana bio sam na nekom drugom mestu koje je bilo novo za mene, i morao sam se prilagoditi raznim okruženjima.

Jednog dana ušao sam u duboku šumu koja je bila poznata kao stanište mrkog medveda. Hodao sam kroz nju samo u jednoj tkanini, bos, bez ičega. Razmišljao sam da ako je čitava planeta moj dom, onda mogu da hodam kuda god hoću i sve će biti u redu. Proveo sam jedan čitav dan hodajući kroz šumu, a onda sam prespavao i sutradan nastavio. Zatim sam ugledao neke ljudske tragove na jednoj stazi i pomislio kako sam baš srećan jer sam našao prečicu. Hteo sam da pređem veći put sa manje hodanja, bio sam pohlepan. Pohlepa je kao virus, veoma je opasna. Očekivati rezultat bez nekog rada je velika pohlepa i to uništava naše živote. Tako da sam i ja bio malo pohlepan jer sam poželeo da pređem veću razdaljinu sa manje hodanja.

Međutim, dva sata kasnije, staza je nestala i ja sam se izgubio. Šuma je postala veoma gusta i tamna, ništa se nije moglo videti od velikih krošnji. Ja sam nastavio da hodam i posle nekog vremena došao sam do centra šume. Ispred mene je bila velika planina, oko mene veliko drveće, Sunce se skoro nije ni videlo, a bio je dan. Osetio sam blagi strah i kroz glavu mi je prošla pomisao da ću zbog svoje pohlepe sada izgubiti život. Nastavio sam dalje i prešao sam jednu brzu planinsku reku, punu velikog klizavog kamenja. Bio je to veoma opasan prelazak. Kada sam konačno prešao reku, ispred mene se ukazalo gusto bambusovo šiblje puno trnja. Iza mene je bila reka, a ispred mene gusto šiblje puno trnja. Na svakom koraku koji sam pravio desetine trnja se ubadalo u moje noge i telo. Bio sam bos, preko sebe sam imao samo jednu tkaninu. Odjednom, setio sam se Vivekanandinih reči: “Predaj svoje telo Bogu, jer tvoje telo nije tvoje. Ono pripada Bogu.”

Pomislio sam da, onda, nema razloga da stanem. Bol je bio snažan, ali ja sam hodao sve dalje i na kraju izašao iz šiblja. Kada sam konačno izašao, ni jedan jedini trn nije bio u mom telu. Nijedna rana ili ogrebotina. 
Tada, na proplanku ispred sebe, ugledao sam meče mrkog medveda. Bio sam veoma srećan i hteo sam da mu priđem da se igramo. Međutim, tada sam ugledao i velikog medveda, njegovu majku.  Kada me spazila, krenula je ka meni, veoma agresivno i preteće. Tada sam pomislio: “U redu, bio si pohlepan i sada je došao tvoj poslednji trenutak života. Moraš umreti.”

A odmah potom, kroz glavu mi je prošlo da mi je Bog podario šansu da se pročistim na taj način. Video sam već kako me medved grize, kako krvarim, i kako završavam svoj život. Tada sam pogledao ženku medveda koja ide ka meni i pomislio sam: “Ja sam unutar medveda, i medved je unutar mene. Šta onda ja treba da osećam?” I tada sam shvatio da ukoliko mogu da pružim ljubav medvedu, sve je uredu, ukoliko ne mogu da joj pružim ljubav, onda treba da umrem. Bog mi je dao predivnu šansu da dokažem da mogu da volim bilo koga.

Da bih se dokazao, usmerio sam svu svoju ljubav prema očima medveda. Ženka je došla do razdaljine od nekoliko metara i stala. Gledali smo se pravo u oči. Petnaest do dvadeset minuta smo se tako gledali, a onda je ona sagela (sagnula) svoju glavu, dodirnula zemlju i otišla sa mečetom.
Dakle ko je mene spasao, ako ne Bog? Bog je svuda, štiteći sve oko sebe u svakom trenutku, ali mi toga nismo svesni, jer mu se nismo predali. Bog je sve stvorio, sva bića su božanska, zašto bi se onda ikoga plašili. Ja sam sve i sve sam ja.

Zbog jedne vizije u snu o ledenom dobu koje uskoro dolazi, otišli ste na Himalaje da se testirate na hladnoću. Recite nam nešto više o tome.

Ja sam otišao na Himalaje da bih se testirao na ekstremnu hladnoću i uslove u kojima je život skoro jedva moguć. Iz Indije sam krenuo u junu, kada su temperature veoma visoke, i direktno sam stigao na Himalaje, gde je temperatura ispod nule. Niko nije verovao da ću biti živ. Čoveku je potrebno vreme da se aklimatizuje na određene visine i hladnoću, pogotovo ako dolazi iz toplijih krajeva. Došao sam u kamenu kolibu jednog sveca, po imenu Simla Baba. On me je molio da ne ostajem tu preko zime, već da krenem sa njim u niže predele. Kada se nakon šest meseci Simla Baba vratio iz nižih predela, plašio se da će me zateći mrtvog. Nakon što se uverio da sam živ i zdrav, poklonio mi je svoju kolibu kao znak priznanja.

Tokom zime koju sam proveo na Himalajima, primio sam veoma značajna učenja od Mahavatara Babađija. Preko Sunca, ja sam bio povezan sa kosmičkom energijom koja sadrži sve što je potrebno za život. Kosmička energija je stvorila svu toplotu i hladnoću na našoj planeti, sve vremenske uslove, tako da kada smo povezani sa kosmičkom energijom celokupna atmosfera je unutar nas i mi smo izbalansirani gde god da se nalazimo.

Fotografija: Kristina Brankov

Milan Bojić za Sensa magazin

http://www.novasvest.com/

Šta je sa karmom? Koji su najefikasniji načini za njeno prevazilaženje?

Radi lakšeg objašnjena ovog veoma važnog pitanja, poslužiću se jednim primerom. Recimo da ste poželeli da naučite da vozite. Prvo, jedna misao vam je došla o tome. Nakon toga, nebrojeno mnogo puta ste mislili o tome. Razmišljali ste o razlozima za i protiv te odluke mnogo puta. Napokon ste se odlučili da je ipak potrebno da naučite vožnju. Zatim, počinjete sa planiranjem u vezi ostvarivanja te želje. Mnogo opcija je u igri, ali nakon nekog vremena, vi ćete se odlučiti za jedan određeni tip automobila, jednu školu, itd… Zatim ćete izabrati svog učitelja.

Sada, vi odlazite kod svog učitelja i učite da vozite. Nakon što ste naučili vožnju u školi, počinjete da vozite sami. Dok ste za volanom, niko drugi ne može umesto vas pritisnuti kočnicu ili skrenuti. Dakle vi ste ti koji vozite. Ljudi pogrešno misle da je samo vožnja karma. Vožnja je u ovom slučaju samo jedan procenat karme. Ostatak karme je proces razmišljanja, planiranja, itd…

Iz ovoga sledi da je pročišćavanje misaonog procesa najvažnije za pročišćenje same karme. Dok se naše misli ne pročiste, mi ne možemo jasno i dobro planirati, zatim ne možemo pronaći pravog gurua da nas uči, i na kraju, ako nemamo pravo znanje, onda ne možemo ni postati vozač. Meditacija je najvažnija praksa za pročišćenje misli i karme. Meditacija nije samo sedenje i gledanje u Sunce, već ona znači biti stoprocentno prisutan u svakom trenutku. Biti potpuno svestan.

Dakle naš cilj je da transcendiramo um. Koji su najbolji načini za to?

Postoji ogroman broj različitih meditacija, i svako treba da pronađe onu koja mu odgovara. Neki ljudi vežbaju kroz disanje. Oni balansiraju element vazduha. Kroz taj element pročišćavaju svoj um i postižu samadi. Neki ljudi rade sa vodom, sa elementom vode. Oni se čiste na taj način i kroz taj element postižu samadi. To je takođe u redu. Neki ljudi rade sa elementom vatre, proizvodeći HM zvuk u stomaku, ili sedeći ispred vatre.
Drugi, pak, meditiraju u tišini, predajući se ništavilu. Tišina predstavlja nivo atoma, ili element etra.
Neki ljudi koriste meditacije koje rade sa elementom zemlje i tako postižu samadi. Dakle svi procesi su u redu.

Ali, svaki od ovih puteva nije za sve ljude. Vrlo lako se može desiti da se balansiranjem samo jednog elementa, ostali zanemare i budu u disbalansu. Zato mnogi ljudi vežbaju dugo godina meditaciju i ne mogu da postignu rezultate koje njihov učitelj može. U tome je veličina Babađija, on nam je dao meditaciju koja balansira sve elemente odjednom, i prikladna je za sve ljude.

Meditacijom na Sunce mi balansiramo svih pet elemenata (etar, vatra, vazduh, voda, zemlja) i dobijamo sve što nam je potrebno. Ova meditacija značajno ubrzava  dostizanje prosvetljenja i duhovni razvoj koji sledi nakon toga. 

Milan Bojić za Sensa magazin

http://www.novasvest.com/