Ti Nisi Ono što Misliš da Jesi

Ljudi nisu ono što govore da jesu, niti su ono što rade. Ništa nije onako kako izgleda da jeste. Vrlo je važno da smo svjesni činjenice da ljudi rade ono što rade jer njihova dominantna genetska potreba zahtjeva da se izrazi na takav način. Svako ima neku dominantnu potrebu koja mu nalaže da radi ono što radi. Svako cijeni događaje i situacije po sebi. Oni imaju pravo na svoje mišljenje, bez obzira da li je ono tačno ili nije. Uistinu, ni jedno mišljenje nije tačno, ali čovjek treba da dođe do tog saznanja kad on to želi.

Ko si ti? Jesi li ti ono što radiš_ Glumac, profesor, doktor, biznismen?
Ne, ti nisi ono što radiš. Ako se baviš tim profesijama, to ne znači da si ti ta profesija. Ti nisi taj rad i ta profesija. Izabrao si profesiju iz straha za opstanak, ali to nisi ti.

Postao si vlasnik kuće, fabrike ili nekog biznisa, ali to nisi ti. Ti nisi stvar, a ovo su sve stvari. Nisi ono što uobražavaš da jesi. Nisi, dakle, ono što radiš i čime se baviš. To što radiš, manifestuje i izražava tvoje trenutno stanje svjesnosti koje je ograničeno. To je stanje tvojih imaginarnih potreba.

Jesi li ti tijelo?
Ne, ti nisi tijelo.
Naravno, ti imaš tijelo, ali sebe nikad ne zoves tijelom, nego sebe oslovljavas sa "Ja".Tvoje tijelo je školska učionica, instrument u kojem se tvoje "Ja" budi, prelazeći iz jednog razreda u drugi dok ne dodje do diplome, tj. iz "nizeg nivoa" svijesti u "viši nivo". Čak i ako izgubiš tijelo smrću, tvoje "Ja" ostaje živo i onakvo kakvo je oduvijek i postojalo.

Jesi li ti tvoj intelekt?
Ne, to nisi, jer tvoj mozak je kosmički kompjuter, koji registruje i prima pet čula. Tvoja objektivna svjesnost (nametnuta) funkcioniše kroz taj moždani instrument.
Jesi li ti ono što sada misliš?
Ne, nisi ni to.
Ko si onda?
Ti si svijest koja je uvijek svjesna.
Ono što ti sada misliš je produkt tvog iskustva, uslovljenosti, kulture u kojoj živiš. Tvoja svijest funkcioniše kroz tijelo, ali ti nisi tijelo. Ti si idejno, plansko Duhovno biće. Možeš sebe nazvati drugim imenom, nuklearnim bićem npr. Ti si rezultat genetskog plana i zakona. Ti si "Drvo života". Ti si "Kralj" i "Kraljevina Božija". Sve ono sto si ti, u stvari je čisti Um.

Zahvalnost

Filozofi su zahvalnost kao neophodnu ljudsku vrlinu isticali još u antičkoj Grčkoj i Rimu, a sada nam i savremeni psiholozi potvrđuju anketama i statistikama da ljudi koji se često osećaju zahvalnim više zarađuju, bolje spavaju, redovno vežbaju i ređe padaju u depresiju.

Savremeni psiholozi veruju da zahvalnost zaista blagotvorno utiče na naše mentalno i fizičko zdravlje. Statistike, dobijene rezultatima anketa, u okviru proučavanja sprovedenih na američkom Hofra univerzitetu (iz Hempsteda) ukazuju da odrasli ljudi koji gaje osećanje zahvalnosti optimističnije gledaju na život, zadovoljniji su svojim društvenim odnosima, manje su pohlepni i zavidni, ređe su depresivni i ređe piju, fizički su zdraviji, bolje spavaju i više vežbaju. Što se tiče dece, ona koju su roditelji na vreme naučili ili vaspitali da budu zahvalna imaju bolje ocene, više ciljeve za budućnost, zadovoljnija su svojim životom, drugovima, porodicom i školom, manje su materijalistički orijentisana i spremnija su da dobro uzvrate dobrim.

Istraživanja potvrđuju iskustvo
Kako god jednostavno zvučalo, zahvalnost je zapravo zahtevna, složena emocija, koja zahteva “razmišljanje o samom sebi, sposobnost da priznamo da zavisimo od tuđe pomoći, i poniznost, da bismo uvideli sopstvena ograničenja”, ukazao je prof. psihologije na Univerzitetu Kalifornija, dr Emons, jedan od pionira u proučavanju zahvalnosti. Zahvalnost, sem toga, ljude prisiljava da prevaziđu ono što psiholozi nazivaju “negativnom pristrasnošću” - tendenciju da se bave problemima, nepravdama i onim što ih nervira, umesto događajima koji im popravljaju raspoloženje. Usredsređenost na stvari za koje možemo da budemo zahvalni pomaže nam da ostanemo "na svetloj strani života", da se sačuvamo od depresije i steknemo sposobnost da bolje podnesemo stres, bol ili neku nesreću, ukoliko nam se dogode. Da zahvalnost zaista deluje ovako, potvrdile su i ankete na koje su odgovorili ljudi koji su preživali katastrofu 11. septembra u Njujorku i uragan Katrina u Nju Orleansu.
Može li se preterati sa "zahvalnošću"?
U izražavanju zahvalnosti je moguće i preterati, naročito ako se to radi preteranim poklonima, što kod primaoca može da izazove neprijatnost, ljutnju, osećaj krivice i osećaj obaveze. Takvo izražavanje zahvalnosti može i da se zloupotrebi, za kontrolisanje darovanog i iznuđivanje lojalnosti. To se može izbeći ako se stavite u položaj darovane osobe i ako uvek iskreno procenjujete svoje motive - da li ste nešto dali iz iskrene zahvalnosti, bez daljih očekivanja, ili vaš poklon sadrži skriveno očekivanje da će vam onaj kome ste ga dali uzvratiti još nečim što biste potajno hteli....

Kako vežbati zahvalnosti?
Kao dobra vežba zahvalnosti može da posluži stara budistička vežba samoposmatranja pod nazivom "naikan", koja od čoveka zahteva da svakodnevno razmisli: “Šta sam dobio od toga i toga? Šta sam dao tome i tome? i - Kakve nevolje sam pričinio tome i tome?” Ako zaista ukažemo dužno uvažavanje svima koji su imali neku ulogu u našem životu - od prodavačice koja nas je uslužila u radnji, preko vozača gradskog autobusa kojim smo se prevezli, pa sve do članova najbliže porodice - i razmislimo o tome da li smo i na koji način smo im uzvratili - moći ćemo da ojačamo svoj osećaj poniznosti i svesnost o uzajamnoj zavisnosti svih ljudskih bića na našoj planeti.